Tag Archives: zivot

Osmeh na lice

Уобичајен
Citati mudrih ljudi(1):

 

The past is a fog on our minds. The future? A complete dream. We cant neither guess the future, neither change the past.

……….

Stop acting so small. You are the universe in ecstatic motion.
……….
Look at me as many times as you wish,
but you won’t get to know me !
Since you have last seen me,
I’ve changed a hundred times !
………
„There is only one important point you must keep in your mind and let it be your guide. No matter what people call you, you are just who you are. Keep to this truth. You must ask yourself how is it you want to live your life. We live and we die, this is the truth that we can only face alone. No one can help us. So consider carefully, what prevents you from living the way you want to live your life?“

……

After despair,many hopes flourish just as after darkness, thousands of suns open and start to shine.

……….

Its your road, and yours alone.
others may walk it with you,
but no one can walk it for you.

………..

Raise your words, not voice.
It is rain that grows flowers, not thunder.

…………

Wherever you stand,
be the soul of that place.

…………….

Once the seed of faith takes root
it cannot be blown away
even by the strongest wind.
That’s a blessing.

……….

Don’t search for heaven and hell in the future. Both are now present. Whenever we manage to love without expectations, calculations, negotiations, we are indeed in heaven. Whenever we fight, hate, we are in hell.

~ Shams Tabrizi – Rumi

Reč

Уобичајен

Good times, bad times. Then good again, then bad. Life.

Ko vam je rekao da je život lep? Samo sam čula za jedan film pod tim nazivom. Iskustvo pokazuje barem jedno, da je život skup lepog i ružnog, dobrog i lošeg. A mi, mi smo dobri samo onoliko koliko smo dobra uspeli naučiti i zalepiti za dušu. Možda i onoliko koliko smo od toga uspeli podariti drugima. Davati, a ne grabiti. Podržavati bližnjeg, a ne kritikovati. I jedno na prvi pogled manje bitno, ali ima težinu veću od one koju je Atlas nosio na plećima – lepa reč. Izrečena, ili napisana, ona živi svoj život i ne može se vratiti u povoj tišine.

Obojen svet

Уобичајен

Kako prolaze minuti, sati, dani sve sam dalje od onoga sto nazivamo pocetak. Nije ni ovaj moj zivot obican. Pokusali su, nije da nisu, da me stave u okvire njihovih shvatanja. Previse je iskustva iza mene da bih se prilagodila tudjim svetovima. Ne kazem da ne bih bila srecnija, mozda i mnogo vise no sto sam. No, covek je samo covek i kao takav veoma nesavrsen. Moje su tuge, tuge na kvadrat. Moje su srece bljestavije od Sunca. Moje su ljubavi nerazumno jake. Kazem vam… Dajte mi casu razuma, i dacu vam svet bez boja.

Za kraj

Уобичајен

Imala sam svoj kutak…. Dodje vreme kad vise ne pomaze bacati bisere, kad pricate, a niko vas ne cuje. Zapravo cuju, ali tumace i slikaju svojom cetkicom i nekim pogresnim bojama po vasem platnu.  Isto tako, dodje vreme kada osetite da se blizi dan odlaska. Ne, nije to beg. To je tren kada sednete, sakupite  znakove, putokaze i osecanja i shvatite da sve govori u prilog samo jednoj odluci. Sneg ce sakriti tragove, ali nece prekriti otiske stopala onih sto su gazili po vama. Providno belo. Ne zasluzuje me ovaj grad, ova kuca sto stoji na ploci od kamena. Moja je drvena, s velikom verandom i mestom za stotine ljudi. Nekih novih, nekih starih, nebitno. Bitno je da su ljudi. Nikada necu shvatati olako ono sto drugi pruzaju, mozda to izgleda malo, a mozda je to mnogo vise no sto oni mogu pruziti. Nismo svi isti, niti mozemo biti. Mozda njihov topao stisak ruke vredi vise no necijih hiljadu zagrljaja. Na kraju, mozda moj poslednji clanak, za sve uzalud izgovorene reci, za sva neshvacena odricanja i za svu veru u ljubav, jer …. Ljubav je kljuc svega. Kada volimo, nebitno da li se radi o porodici, ljubavniku, ili prijateljima primacemo i ono malo sa zahvalnoscu. 🙂

Pitanja i odgovori

Уобичајен

Postacu.. Pesnik tuznih ociju, poeta slomljena srca, romanopisac bez reci. Pisacu pisma sa brda, reka ce se valjati pod mojim nogama. Mastilo ce se razlivati, ostavljati slovo na slovu, rec preko reci… Stara drvena stolica ce nastaviti da se ljulja i prazna. Znam, gazicu neki drugi pesak, bosonoga. Koracacu nekim drugim obalama, vetar ce me umivati, kisa ce me radovati, pokraj logorske vatre koju sam ostavila da gori kraj velikog platana. Pokraj brsljana koji sam zasadila da se vije uz stablo. Dizem ruke k’ nebu, velike bele ptice me miluju svojim perjem, uvijaju svoje vratove oko mene. Dah sunca se provlaci kroz oblake i razvuce ih u beskraj. Plavetnilo neba i toplina svetlosti nose me. Ponekad, samo ponekad, zivot ima odgovore… Ako postavljamo prava pitanja.

Ledena

Уобичајен

Nosi zivot. Nekada radost, nekada tugu. Kad postoji greska, postoji i lekcija. Zbunjuje, kada se dese neke neminovnosti, na koje se ne moze uticati. Tu nema pouke, trazi bezosecajnost. Bez emocije za sve drugo, sem svog duhovnog rasta. Saosecanje, bez empatije. Pomoci svima, bez saosecanja. Ledena kraljica. Ledena, za sve tople duse Balkanske.

Tragi-komi, ipak komedija

Уобичајен

Zivot nosi tragedije, nosi i komedije. Ovaj moj tragikomican. Ma da mi nije jedne veoma ozbiljne stvari za brigu, bila bih sigurna da se neko sali samnom. Uz to se jos i dobro zabavlja. Ovakvi usponi i padovi, kojom brzinom. Sta ce mi godine, ovo sto prodjem za mesec, neko ni za godinu. Sve, pa nek i ide, ali kad mi Hriscanin postade iskusenje. Pitam se ko je ovde lud? Zivot, ili ja? Verovatno ja. I tako, tapkam, kao i svi, kroz mrak, kroz svetlost, kroz iskusenja. Nije nam lako, ali da je lako ne bi bilo zanimljivo. 🙂

Svetlost nade

Уобичајен

Ne znam za ostale, ali meni pisanje predstavlja jedan vid rasterecenja. Kazem sta imam, napisem neku pricicu, vezanu za sebe ili druge, neku svoju misao, neki subjektivni dozivljaj. Ne pisem profesionalno, pisem emotivno. Pronasla sam svoju staru svesku sa nekim stihovima, koje pisah veoma, veoma davno. I samo jedno „zvrljanje“ o patnji, nadi i slobodi, veceras zelim da podelim sa vama.

 

Posmatram, evo ga jedan zrak svetlosti,

a na njemu prazna misao, sama.

Kao osuda, kao tama

ova misao svu svetlost slama.

 

Sta moze ovaj sam zrak svetlosti

u takvoj gustoj magli, neprozirnoj.

Kao sudbina, kao zla kob

ova magla zlatnoj svetlosti kopa grob.

 

Ko ce da pokusa da uhvati zrak svetlosti

i zarobi ga u kavez, zlatan?

Kao osudjenik, kao neko ko pati

ova svetlost ce samo nestati.

 

210

Уобичајен

Moja razmazena neodoljiva drugarica, pomalo cudna sa svojim vidjenjem onoga sto tek treba da se desi. Da, cudna. Sakrila se, onako svojski, negde gde je ne mogu naci. I da je nadju, ne mogu dopreti do nje. S pauzama ide od jednog do drugog velikog grada. Pa sad, niti trazi, niti bezi. A mrzi te velike gradove, tu otudjenost i mracna lica na ulicama. Pitali se mnogi, kuda ide ovaj svet? Pa svom kraju, kao isve drugo, kao i mi.

Rekla je, mozda jedan grad cuva zakopan u srcu, ali samo jedan. Onaj sa hiljadu suprotnosti. Sa svim svojim ruznim i lepim slikama. Sa bucnim bulevarima i malim uznanim ulicicama. Sa uzurbanim, otudjenim ljudima. Rekla je, ima dusu. Dusu koju ne moze izbrisati ni vreme, niti neki novi bezosecajni ljudi. Ima tu i tamo neka svoja stara mesta sa ljudima koji to jesu. Ima svoje uzane ulicice sa oronulim malim radnjicama u kojima kupujes i nikada ne placas onoliko koliko cene. Mnogo, previse svetova u jednom, hiljadu boja isprepletanih u svom haosu. Rekla je da nekada, dok sedi kasno u noc sa svojim mislima, oseca koliko joj nedostaje. Zna, nece se vratiti. I zna, nedosatajace joj delic nje koji je ostao tamo. Rekla je, mozda i navrati u prolazu, ali to nece ispisati  poslednju stranicu pisma koje je ostalo zaboravljeno u starom postanskom sanducetu. 

Pitala sam je zasto ne ode. Okrenula se, ravnodusno slegla ramenima, i rekla samo : „Nije sudbina“.  Dugo posto je otisla gledala sam njene stope i razmisljala koliko jos ima ljudi koji tako sigurnim koracima koracaju kroz zivot?

Sve u svoje vreme

Уобичајен

 Bila je sama. U udaljenom uglu kafića sedela zamišljena, ispred nje polupuna šolja kafe. Nervozno je pokušavala da upali cigaretu, bezuspešno. Razmišljala je o životu, kako surov ume da bude, i o ovom danu, gori nije doživela. Tek svetlost plamena joj obasja lice. Podiže pogled i ugleda ga, kako drži u ruci upaljač. Bio je to on, godinama ga je tražila, svugde bi prepoznala njegove oči. Pitao je da li može da sedne, tu, kraj nje. Pogleda ga, zgrabi cigarete sa stola, i brzim korakom izadje napolje. Nije bilo vreme. Ne tog dana. Dok je odlazila seti se stare izreke, „Svaka stvar je dobra, ali u svoje vreme“. Da, i najlepše stvari nisu najlepše ako dodju kada im vreme nije. Ili ako ne dodju onda kada su nam najpotrebnije.