Tag Archives: vreme

Prva pahulja

Уобичајен

Dosao je dugo ocekivani dan. Koraci mi odzvanjaju belim zaledjenim plocnikom, posutim crvenim laticama, koje se i same trude da ne postanu sledjene. Vreme im nije. Pojavila se tada ona, savrsena u svojoj skladnosti, u svojoj belini, neznosti, ta prva pahulja. Dosla je nezvana, ali sudjena. U letu je ugledala divnu crvenu laticu, kako se smeje prolaznicima,srecna. Nije mogla skloniti svoj sneni pogled sa nje. I sletela. Poljubi je poljupcem vecnosti. U trenu, latica ostade sledjena, a pahuljica nestade. Neko je rekao…. Vreme im nije.

Sve u svoje vreme

Уобичајен

 Bila je sama. U udaljenom uglu kafića sedela zamišljena, ispred nje polupuna šolja kafe. Nervozno je pokušavala da upali cigaretu, bezuspešno. Razmišljala je o životu, kako surov ume da bude, i o ovom danu, gori nije doživela. Tek svetlost plamena joj obasja lice. Podiže pogled i ugleda ga, kako drži u ruci upaljač. Bio je to on, godinama ga je tražila, svugde bi prepoznala njegove oči. Pitao je da li može da sedne, tu, kraj nje. Pogleda ga, zgrabi cigarete sa stola, i brzim korakom izadje napolje. Nije bilo vreme. Ne tog dana. Dok je odlazila seti se stare izreke, „Svaka stvar je dobra, ali u svoje vreme“. Da, i najlepše stvari nisu najlepše ako dodju kada im vreme nije. Ili ako ne dodju onda kada su nam najpotrebnije.

Posmatrač

Уобичајен

Posmatram. Prolaze ljudi, prolaze godine. Evo, na ovoj istoj klupi sam sedela, mnogo godina prodje od tada. Ostala na njoj urezana jedna amorova strelica. I ovo visoko drvo što je nadvilo svoje grane, nije se promenilo. Prolaze ljudi, različiti, a ipak ne. Dvoje, drže se za ruke i gledaju oči onog drugog. Da, sećam se čak i misli. Pomislila sam, ko vodi njihove korake, da hodaju tako lagano, kao po oblacima. Iza njih dvoje starih ljudi, sede kose i sporog hoda, teret godina. Protrčava mali živahan dečak jureći za svojom loptom, dok ga majka opominje da pazi. Sve je isto. Iste sreće, iste tuge. Samo se obukli u druga lica.

Da li smo srećni?!?

Уобичајен

Lepi dani, dani odmora. U jednom malom selu sam, nadomak jednog malog grada. Na nekim mestima, u nekim jedva prohodnim sokacima, vreme kao da je stalo. Kuće stare, ruinirane, dvorišta zapuštena,  a povetarac lagano peva, ptičice ga prate, svež vazduh leči. Raj na zemlji, neposećen raj. Čujem neku tihu graju, tu u blizini. Šačica ljudi rasejana u jednom voćnjaku, tu, nadomak puta. Sakupljaju šljive i razgovaraju, šale se. Aktivno rade, ali deluju tako opušteno. Vreme kao da je stalo. Razmišljam, verovatno je tako bilo i pre vek ili dva. Tempo života onakav kakav bi trebao da bude, onakav kakav je u skladu sa našom prvobitnom prirodom. A mi? Razmileli smo se po gradovima, po zagušljivim stanovima, po bučnim ulicama, po prepunim parkovima. Tako je moralo biti, kažu, ne možeš preživeti od lepote i svežeg vazduha. Radiš po ceo dan, ne možeš sačekati da dodješ „kući“ u svoj stančić, da se opustiš. Napišeš reč il dve, razmišljaš … Sutra opet isto. A život prolazi trčeći, brže no što nam je shvatljivo u ovom momentu i možda treba da se zapitamo da li ćemo za neku deceniju ili dve biti zadovoljni prošlim? Da poredjamo prioritete. Da menjamo prioritete. Dok još ima vremena.

By  Dusweet