Tag Archives: tuga

Tuga

Уобичајен

Tuga,  teret milon proteklih godina, navuce se kao koprena na lice zivota. Uvuce se kao sapat, tiho, najtise i sapuce na uvo sve izbledele meseceve noci, sve potamnele sunceve dane. Dodje sa vodom kroz tok reke, ukrade mi jednu papucu, da po glatkim kamencicima ne mogu hodati, a da ne padnem. Iskrade se iz prelepog Suncevog zraka, opece mi kozu da ostane tako danima. I ne, nisam u derpesivnoj fazi Heseovoj, niti ovo moze biti cak i slovo od Stepskog Vuka. Pa ipak… lome me vetrovi, neka dusa putuje kuda hoce.

Sitnica zvana ljubav

Уобичајен

Secao se proslih vremena. Imao je taj blagoslov, ili prokletstvo, da pamti sve do najmanje sitnice. U stanu je vladala neka prazna tisina koju ni muzika nije mogla prekinuti, a mozda je to samo bila tisina njegove duse. Nije osecao nista, dozvolio je sebi da se vrati u vreme kada je na ovom istom mestu bio srecan. Isti stari sat u predsoblju otkuca jedan po ponoci. Ista stara kisa je dobovala po staklu prozora koji je gledao na ulicu. U mraku su samo sene ulicne svetiljke igrale na zidu, probijale se kroz teske kisne kapi. Nikad teze. I leteci sjaj tek upaljene cigarete, dok je vracao u pikslu prepunu opusaka.

Zvono na vratima prekide mu misli. Pomalo ljutito ustade sa svoje omiljene, stare fotelje razmisljajuci ko bi to mogao biti ovako kasno. Cak i ne pogledavsi, naglo otvori vrata, koja su ionako bila otkljucana, zakljuci uz ironican smesak. Nasuprot njemu je stajao starac, skrusen, sa suzama u ocima, prvi komsija. Bio je to dobar covek, boem u svoje vreme, ziveo je sa suprugom ovde od kako je prvi put usao u zgradu. Bili su prvi koji su mu doneli poklon za useljenje, divan kolac koji je baka napravila. Pogleda ga u suzne oci, klimnu glavom i rece mu da saceka. Udje u stan, zgrabi cigarete sa stola, zakljuca, uhvati dragog starca pod ruku i krete s njim u susedni stan, cija su vrata bila sirom otvorena. Znao je, bez ijedne reci, sta se desilo. Ljudi su odlazili, ostavljali ove druge same, u patnji, secanjima i strahovima. Tako je i bakino vreme doslo, usunjalo se u slatki dom i odvelo je negde. Dok su sedali na sofu u dnevnoj sobi kroz glavu mu prodje misao, koja ga pogodi pravo u srce. On nece imati za kim da zali. Zivot mu je oduzeo i tu sitnicu, sitnicu ljubavi. Pogleda u skrusenog coveka pored sebe, potapsa ga po ramenu, zapali jos jednu cigaretu i saze glavu sto je mogao vise. Ne, on nece imati za kim da zali. Pozele da izadje na kisu i vikne sto jace moze da mu „taj neko“ vrati osecanja.

Kraj

Уобичајен

Bilo je vece. Dok se vracao sa posla, cuo je samo eho svojih koraka. Pogledao je plocnik mokar od kise i uzdahnuo duboko. Uskoro ce kuci, u njihov udoban stan. Morace da joj kaze istinu, koja ga muci vec nedeljama. Ne mogu dalje zajedno, pokusao je. Smisljao je reci, kako najbolje objasniti taj osecaj. Osecaj da ga ne voli, da boluje jer ga ne voli dovoljno. Preslisao je svaki njen postupak, neki su bili kontraverzni. Ne, ne moze vise da izdrzi. Nije mu razgovor potreban, siguran je u svoje zakljucke…. Pomisli, mozda bih mogao da je pitam, da porazgovaramo. Ali to bi samo produzilo nesto sto vec smatra mrtvim. Ne, ipak ne. Veceras je kraj.

Usao je tiho. Stajala je u predsoblju, kao da ga ceka. Da, i to mu je smetalo, gusilo ga. Sada je bio siguran u svoju odluku, ona ne voli, to je samo posesivnost. Pogleda je u oci i rece joj samo: „Dugo sam razmisljao, gotovo je.“  Ona sklopi oci na tren, obuce kaput, okrete se i na izlasku prosaputa: „Poslacu nekog po svoje stvari.“

Nije znao da li da se smeje ili da place. Sede na svoje omiljeno mesto u dnevnoj sobi i na stocicu ispred ugleda list hartije. Pisalo je: „Nocas me sakrij. Sakrij me u zagrljaju, ne zelim da iskusim nesigurnost. Sakrij me u osmehu, ne zelim da okusim tugu. Sakrij me u svojoj ljubavi, ne zelim dugu bez boja. U svojoj suzi, kad se skotrlja niz obraz. Znam, necu biti tu, osetila sam to sto dolazi. Ali ipak, sakrij me, od svega loseg u ovom grubom svetu.“ Ispod hartije je bila mala ikona, koju je odavno zeleo da kupi, ali je nije nalazio nigde. Shvatio je, ustao, potrcao napolje, ali ulica je bila prazna. I osetio tu suzu kako mu klizi niz obraz. Poznavala ga je…. mnogo bolje. Onako kako samo ljubav moze.