Posmatrao sam ih. Njen osmeh i iskre u očima. Njegova glava blago nagnuta ka njoj i ruka koja joj povremeno dodiruje rame.
Njegov nemir, nervozan hod i ponovno vraćanje da joj još nešto kaže, da je blago pomiluje o kosi.
Njene blago razdvojene usne, uzvraćen dodir. Imao sam utisak da gleda kroz nas, da vidi samo njega.
Tako isključivi, jedno drugom dovoljni i isto toliko uplašeni.
Razišli se. Nisam ih shvatao. Da li su bili previše slični da u onom drugom nisu mogli pronaći nikakvu novu sreću, ili toliko različiti da su se mimoišli u uzaludnim pokušajima?
Advertisements
