Tag Archives: sreca

Pitanja i odgovori

Уобичајен

Postacu.. Pesnik tuznih ociju, poeta slomljena srca, romanopisac bez reci. Pisacu pisma sa brda, reka ce se valjati pod mojim nogama. Mastilo ce se razlivati, ostavljati slovo na slovu, rec preko reci… Stara drvena stolica ce nastaviti da se ljulja i prazna. Znam, gazicu neki drugi pesak, bosonoga. Koracacu nekim drugim obalama, vetar ce me umivati, kisa ce me radovati, pokraj logorske vatre koju sam ostavila da gori kraj velikog platana. Pokraj brsljana koji sam zasadila da se vije uz stablo. Dizem ruke k’ nebu, velike bele ptice me miluju svojim perjem, uvijaju svoje vratove oko mene. Dah sunca se provlaci kroz oblake i razvuce ih u beskraj. Plavetnilo neba i toplina svetlosti nose me. Ponekad, samo ponekad, zivot ima odgovore… Ako postavljamo prava pitanja.

Daleko od tisine

Уобичајен

Godine su prolazile u cutanju, doslo je vreme da progovori. I, kada mu je data rec, nije imao nista da kaze. Toliko puta je pokusavao, gurao se u guzvi, trudio se da nadjaca buku uzalud. Video je dovoljno, cuo i previse, sada iznenada nije video svrhu svojih reci. Jer, sta god bi mu palo na um, bilo je isuvise ozbiljno, i suvise grubo i mudro. To nije nesto sto bi zeleli cuti. Pogleda oko sebe, gledali su ga sirom otvorenih ociju, u ocekivanju. Pogled mu odluta do jedne devojke, obucene u svetlu haljinu, veselih ociju.  Zavuce sake u dzepove, steze pesnice toliko da ga je zabolelo i izusti: „Srecni smo, mi ljudi. Nismo ni svesni koliko. Samo treba da izaberemo put srece.“ Okrete se i izadje napolje, u mrak. Duboko udahnu svez vazduh, oseti da je napokon slobodan i nasmeja se glasno, od srca. Da, rekao je ono sto ga je cutanje naucilo.

Sve-jedno-je

Уобичајен

Letnja kisa je upravo odjurila negde, u vazduhu je ostao miris svezine i svetlost jednog, pa drugog suncevog zraka. Izasla je napolje i bosa trcala po mokroj travi. Trcala i smejala se, bila je u tom trenutku odraz srece. Znala sam, nije srecna, hvata momente i zadrzava ih u srcu, da u tmurnim danima moze da ih pregleda ponovo. Kao da je i sada gledam, u beloj haljini, kao svetlost je igrala u zelenilu. Razmisljam, da li isto dozivljavamo ovaj trenutak, zazeleh da je pozovem i upitam. Ali, zasto da joj prekidam let, pa ja sam samo jos jedan… poeta, kome je filozofija bila prva zelja za studiranje, neostvarena… Ne koraca to dvoje zajedno bas najbolje. Zazmurih i duboko udahnuh vazduh da sacuvam njegovu svezinu za neke vrele dane.

O pisanju

Уобичајен

Veceras imam strah od pisanja. Nekako napisem pricu, zapazanje, bajku, pa me shvate pogresno. Cudno zvuci, ali sta je, tu je. A ja samo pisem prvo sto mi padne na pamet. Na kraju dolazim u iskusenje da prestanem, ali ne mogu. Sednem i prsti sami lete po tastaturi. Nailaze misli i vezu se jedna na drugu. Nikada ne znam kakva ce biti sledeca recenica, same naviru. Da li je to dar, pa i nije. Samo obican covek, koji na ovaj nacin boji prazne stranice.

Danas sam… Pa danas sam obilazila neka nasa mesta. Stajala i razmisljala. Secala se i uporedjivala sta sam osecala tada i sta osecam danas. Cisto da razaznam kuda smo isli i gde smo stigli. …. (Reci cete, previse analiziranja, ali dodje vreme i za to… I dobro je to, nauciti da razdvojimo osecanje od navike, ili od straha od gubitka.) …. U tom svom uporedjivanju shvatih, osecaj je potpuno isti. Nije bilo secanja, vec samo osecanja. Uskliknuh: „Srecna sam i zahvalna na svojim osecanjima, budi srecan i ti samnom“, a pomislih u sebi, dobro je cuvati ovo sto imamo, retkost je, skoro da i ne postoji. Budite srecni i cuvajte jedni druge.

Kada ljubav počinje

Уобичајен

Ah, taj početak ljubavi, susret dva bića. Entuzijazam, polet, osećajnost. Tu, na početku kada su dva bića najranjivija. Nikada im ne poželite, ne učinite ništa loše.Ta krila koja se naziru tek treba da izrastu. Nemojte, niti čovek, niti sudbina neće zaustaviti taj let. Čovek, jer ne može. Sudbina…. Sudbina, jer je to izgovor za one koji odustaju od borbe.