Tag Archives: srbija

Gde je Beograd?

Уобичајен

Nisam nikada živela u Beogradu, nikada i ne bih. Da se razumemo, nisam marsovac, živela sam u mnogo većem gradu nego što je pomenuti. Živela i uživala. No, ne volim gužvu, ne volim sive zgrade bez balkona. Ono što nazivaju terasama je manje-više špajz na otvorenom. Nikada mi nije bilo jasno zašto prave tako male terase…. I ne volim ljude bez lica. Elem, da se vratim na temu.
Iz ugla jednog romantika, iz perspektive nekoga ko je mnogo toga video i nekoga ko je dušom i srcem u pravoslavnoj veri, naš beli grad je ispisao šta je imao pisati. Ja nastavljam, on je stao. Kao ostareli žigolo, prodao se za malo. Da ne kažem da nije trebao da se proda uopšte. Ima tome vremena, od kada je sve počelo, ne bih zalazila u detalje. Onog momenta kada je parada izobličenih, bolesnih i grehom obeleženih promarširala ovim gradom uz punu zaštitu, beli grad je pocrneo (malo objašnjenje- nije me briga za sve te šetače, neka žive kako god žele, dokle god ne im se ne daje nekakav lovorov venac na glavnim ulicama). Na njega je stavljena šapa pohlepe, bluda, gordosti, nemorala i ko zna čega još. Živi tu još mnogo poštenog naroda, ali se njihov glas slabo čuje. A naš veliki svetac je rekao, ako nisi glasan protiv, onda si za.
Moralne vrednosti su se pomešale. Bombardovani informacijama, malo po malo izgubili smo svest o ispravnom. Vremenom, došli smo do tačke kada svaku pojavu možemo dvojako objasniti i kao bezumni se hvatamo za laka rešenja, za laka objašnjenja bez svesti koliko štete nanosimo i sebi i pokolenjima.
Tako smo i stigli do ove zone sumraka u kojoj smo. Nekakav polu-pakao. Tako I Beograd. Siv I ponosan. Mrtav hladan.

Ljubav ili nesto trece

Уобичајен

Ne bas tako popularna tema u Srbiji sudeci po Face Book-u. Jedan kratak clanak, odnosno jedno ispravno misljenje naseg poznatog glumca o ljudskosti, dobroti i moralu prelazi preko stranica neopazen. Neprocitan. Zar je moguce da smo postali toliko povrsni? Ona cuvena „nemam vremena“ ne pije vodu. Vremena ima dovoljno za igrice, za gluposti koje nemam srca ni da pomenem, za isprazne razgovore, za ogovaranja. Zaista, zar je moguce da smo se toliko srozali? Nema dalje. Prvo, ne umemo pravilno da se izrazavamo, a kamoli da pisemo. Reci cete, previse kriticki napisano, ali nista od ovog nije laz. Nazalost. Zar je toliko tesko  reci nesto lepo, pomoci nekom u nevolji. Evo, ovde se zaustavljam. Pre nekog vremena sam imala situaciju koju nisam mogla resiti sama, ali sam isto tako imala nekog ko mi je u treptaju oka mogao pomoci da sve bude dovedeno u red. Da ta osoba to nije znala, razumela bih. Ne, saznanje je bilo tu, ali je po mom skromnom misljenju bilo mnogo lepse gledati nekog kako se gusi. Sitnica je mozda, ali se isto tako moze uporediti sa covekom koji prolazi kraj davljenika i okrece glavu na drugu stranu. Mozda se cak i smeje, ko zna. Ne, ne moze nama biti dobro u ovoj drzavi. Stojim iza ovih reci potpuno. Dokle god  smo zauzeti samo sobom gazeci po drugima, ne moze. Neki… ljudi onako usput pominju politiku. Koji politicari, pa i oni su iz ovog naroda iznikli, nisu pali sa Marsa, pa da nam budu dobri. Kakav narod, takva i drzava. Pitam se dokle? Verovatno do sledeceg sukoba, sav ovaj bes i sebicnost se moraju ispoljiti negde. Uskoro cemo i znati gde. Opet, nazalost.

Ah, da. Naslov jeste ljubav. Ljubav, jer smo je izgubili negde usput. Ljubav prema bliznjem. Ostaje nam ono „trece“. „Drugog“ nema, to je citava preskocena generacija u vaspitanju dece da na prvom mestu budu ljudi, pa tek onda sve ostalo.

Karta u jednom pravcu, ipak ne danas

Уобичајен

Nesto sam mislila o ovoj nasoj zemlji, situaciji… Sta uopste i radim ovde? Jednom prilikom neko mi je rekao da i treba da odem, da neku tamo drugu zemlju volim vise no nasu. E, pa, nece biti. Ne moze se meriti osecaj zivota u domovini sa zivotom „tamo negde“. Tamo si uvek stranac, ma koliko prijatelja da imas. Stoji neka kost u grlu. Tesko je. I premda znam sve to, gledam ove nase „politicare“ kakvi su, neke „jake“ privatne firme kako iskoriscavaju ljude, neke „drzavne ustanove“ koje se guse u rascepu medju ljudima (ocenjuj sefe, smesicu se)….. Al’ od svega me najvise nervira kada u ruku uzmem novcanicu na kojoj pise da je stampana 2011. Mora da je papir veoma los, pa se cesto zamenjuju! Cela ova situacija lici na onaj osecaj kada vidite dugu tik ispred sebe i oslikava se kao da cete ubrzo proci ispod nje, ali koliko god isli, izmice. Pa ipak, dom je dom. A dom je ovde, u nasoj Pravoslavnoj Srbiji. Zemlji zelenih polja i reka koje jos uvek zubore, zemlji nasih predaka. I nije to zemlja tamo nekog politicara, to smo mi i nase Sveto nasledje.

Nema opravdanja, ne uvek

Уобичајен

Došla sam. Ne, zapravo sam se vratila. U neku pogrešnu zemlju u neko pogrešno vreme. Ma, kažem sebi, nije ovo moja zemlja, ovde žive neki čudni ljudi.  Poznavah ih, ne tako dobro, površno. Dapače, ima i onih koje sam znala u dušu, znala kako dišu. Od te dve grupe ljudi nadjoh šačicu. Hodala sam ulicama, nekad pustim, nekad bučnim. Ne, ja ne prepoznajem ovo mesto. Tamo gde je nekada bilo poštovanje, sada je zaziranje. Od lepih reči ostalo samo laskanje. Od druženja, iskorišćavanje. Od poslovne saradnje, gaženje. Gde god da sam došla, ne pripadam ovde, i drago mi je. Po prvi put shvatam tog starog cinika Diogena. Još u njegovo, nama daleko vreme išao sa upaljenom svećom, a bio dan, i to sunčan…. Trg prepun ljudi. Kada su ga pitali šta to radi, rekao je: „Tražim čoveka“.

Danas ja tražim. Ne osudjujem, samo posmatram, tugujem i tražim. Našla sam šačicu, i sakupljam još, kao bisere.