Tag Archives: sećanja

Sitnica zvana ljubav

Уобичајен

Secao se proslih vremena. Imao je taj blagoslov, ili prokletstvo, da pamti sve do najmanje sitnice. U stanu je vladala neka prazna tisina koju ni muzika nije mogla prekinuti, a mozda je to samo bila tisina njegove duse. Nije osecao nista, dozvolio je sebi da se vrati u vreme kada je na ovom istom mestu bio srecan. Isti stari sat u predsoblju otkuca jedan po ponoci. Ista stara kisa je dobovala po staklu prozora koji je gledao na ulicu. U mraku su samo sene ulicne svetiljke igrale na zidu, probijale se kroz teske kisne kapi. Nikad teze. I leteci sjaj tek upaljene cigarete, dok je vracao u pikslu prepunu opusaka.

Zvono na vratima prekide mu misli. Pomalo ljutito ustade sa svoje omiljene, stare fotelje razmisljajuci ko bi to mogao biti ovako kasno. Cak i ne pogledavsi, naglo otvori vrata, koja su ionako bila otkljucana, zakljuci uz ironican smesak. Nasuprot njemu je stajao starac, skrusen, sa suzama u ocima, prvi komsija. Bio je to dobar covek, boem u svoje vreme, ziveo je sa suprugom ovde od kako je prvi put usao u zgradu. Bili su prvi koji su mu doneli poklon za useljenje, divan kolac koji je baka napravila. Pogleda ga u suzne oci, klimnu glavom i rece mu da saceka. Udje u stan, zgrabi cigarete sa stola, zakljuca, uhvati dragog starca pod ruku i krete s njim u susedni stan, cija su vrata bila sirom otvorena. Znao je, bez ijedne reci, sta se desilo. Ljudi su odlazili, ostavljali ove druge same, u patnji, secanjima i strahovima. Tako je i bakino vreme doslo, usunjalo se u slatki dom i odvelo je negde. Dok su sedali na sofu u dnevnoj sobi kroz glavu mu prodje misao, koja ga pogodi pravo u srce. On nece imati za kim da zali. Zivot mu je oduzeo i tu sitnicu, sitnicu ljubavi. Pogleda u skrusenog coveka pored sebe, potapsa ga po ramenu, zapali jos jednu cigaretu i saze glavu sto je mogao vise. Ne, on nece imati za kim da zali. Pozele da izadje na kisu i vikne sto jace moze da mu „taj neko“ vrati osecanja.

Muzika za dušu

Уобичајен

Leteći tako bez cilja, naleteh na jednu staru pesmu. Ništa naročito, ta pesma. Samo… Nosila je u sebi neko davno vreme. U njoj čitava riznica sećanja. Jedno po jedno, oslikaše film, pomalo zamućen, ali osećaj je ostao, traje. Tu, na dlanu, jasan kao zrak što prolomi oblak i ostavi trag čak do zemlje. Čudno je to. Kako jedna pesma može probuditi trenutke davno usnule u našoj podsvesti. Vreme, za koje bismo rekli da ga i ne pamtimo više.