Tag Archives: savest

Uspavana savest, kukavicluk, ili ponovo nesto trece?

Уобичајен

Prolaznik u noci. Sa upaljenom cigaretom krupnim koracima koraca u susret necemu. Cemu, ni on vise nije siguran. Slaba kisica preti da se okrene u oluju. Drvece vec pocinje da se povija pod naletima vetra. Ne mareci, on i dalje grabi napred. U parku, negde u teskom nevidljivom mraku zacu vrisak. Zastade na trenutak, ali ne. To je bilo samo zavijanje pasa. Nije otisao da proveri, pod koprenom svojih misli,  jedino bitno je da sto pre stigne kuci.  Nikada ga nije zanimalo sta drugi rade.

Ujutru je ustao, po starom dobrom obicaju seo da uz kafu pogleda vesti na svom novom televizoru. Vec mesec dana od kada ga je kupio, a jos uvek sa smeskom uzima daljinski u ruke. Zadovoljan je svojim zivotom, ima svu materijalnu sigurnost koja mu je potrebna. Iz razmisljanja ga trze glas voditeljke i vest da je prethodno vece u parku silovana devojka. Trze se. To je bio „onaj“ park. „Onaj“ vrisak. Savest ga je opominjala, ali je ubrzo umiri.  Sta bi on i onako mogao da uradi? Ko zna koliko je napadaca bilo. Mozda bi i njegov zivot bio ugrozen. Ipak, nikome nije ispricao za ovaj dogadjaj. Nije mu jasno zasto, ali je sve zadrzao u sebi. Nekako je na dnevnom svetlu sve izgledalo drugacije.

 

Nevinost belog

Уобичајен

Ogromne savrsene pahulje padaju po zemlji sakrivajuci svaku nesavrsenost, oblaceci je u nevinost beline. Spiraju sve lose uspomene, sva gorka razocarenja, sva izneverena ocekivanja, pogazena obecanja. Cak ni suzama ne dopustaju da se sliju, maskiraju ih u male oblacice na mom licu, dozvoljavaju mi da odletim gore, u njihovu penusavost. Svaka sobom nosi pitanje bez odgovora. Koliko je ljudskosti preostalo u nama? Sve je prolazno, i ta pahulja ce ubrzo nestati. Nestace novac, slava, danasnje brige ce sutra izgledati smesno. Nestace kuce, rajska dvorista, nestace i neki ljudi. Ostacemo samo mi sa nasom savescu i pitanjem, da li smo bili ljudi, dovoljno?

 

 

Savest

Уобичајен

Savest. Tema se nametnula sama. Šta je to što tera ljude da naude drugim ljudima? Fizički, psihički, kako god? Zar oni ne razmišljaju? U stvari kako razmišljaju? Nametnuta tema, kažem. Večeras čujem kako se zena „kune u decu“, a znam da laže. Razlog takvog njenog „govora“, ili „tirade“ ima samo jednu svrhu. Da naudi drugom čoveku. I to da naudi što više može, ničim izazvano. Onda ovde ne govorimo samo o potpunom izostanku savesti, jer do tog stupnja razvitka nije ni došlo. Govorimo o nečem što je pitanje za psihijatre. I dalje ne mogu verovati da takvi ljudi postoje, da imaju svoje mesto pod Suncem. Da, imaju ga samo da bi naudili drugima, kao da im je to svrha postojanja. Koliko besa, zlobe, treba da se nakupi u čoveku za takvo što? Ja bih rekla, posetite lekara, pa onda posetite i crkvu. Ali, ne verujem da bi uradili niti jedno, niti drugo. Kažite mi, zašto takvi ljudi postoje? Do večeras ne upoznah nikog takvog.

Um ili srce

Уобичајен

Raspoloženje srca, ili raspoloženje uma? Da li nam stanje uma zavisi od stanja srca, ili obrnuto? Kada bismo živeli po pravilima srca, uz normalnu dozu uma, da li bismo bili srećniji? Da ušuškamo taj um, uokvirimo misli, kanališemo ih. Ovako razbacane, ničemu ne vrede. Da, ipak više poverenja treba imati u raspoloženje srca, ono nas nikada neće prevariti. Naravno, ako imamo savest. Savest je ta koja nam meri korake i usmerava staze.  Tvrdim da čovek nikada ne može imati sve, isključivo zbog svoje mentalne gradje. Da, i kada dobije to sve, naidje nešto novo. Znate onaj osecaj, kada želite nešto tako očajnički, a onda to i dobijete. Koliko dugo ushićenje traje? Kratko. Dok ne naidje nešto novo što isto tako očajnički želimo. A istina jednostavna, mnogo puta izrečena. Život je previše kratak, ne možemo sebi dozvoliti taj luksuz da ne vodimo računa o svojim postupcima. A život previše kratak, ne možemo dozvoliti sebi da ne budemo srećni svakim novim danom.