Tag Archives: samoca

Sitnica zvana ljubav

Уобичајен

Secao se proslih vremena. Imao je taj blagoslov, ili prokletstvo, da pamti sve do najmanje sitnice. U stanu je vladala neka prazna tisina koju ni muzika nije mogla prekinuti, a mozda je to samo bila tisina njegove duse. Nije osecao nista, dozvolio je sebi da se vrati u vreme kada je na ovom istom mestu bio srecan. Isti stari sat u predsoblju otkuca jedan po ponoci. Ista stara kisa je dobovala po staklu prozora koji je gledao na ulicu. U mraku su samo sene ulicne svetiljke igrale na zidu, probijale se kroz teske kisne kapi. Nikad teze. I leteci sjaj tek upaljene cigarete, dok je vracao u pikslu prepunu opusaka.

Zvono na vratima prekide mu misli. Pomalo ljutito ustade sa svoje omiljene, stare fotelje razmisljajuci ko bi to mogao biti ovako kasno. Cak i ne pogledavsi, naglo otvori vrata, koja su ionako bila otkljucana, zakljuci uz ironican smesak. Nasuprot njemu je stajao starac, skrusen, sa suzama u ocima, prvi komsija. Bio je to dobar covek, boem u svoje vreme, ziveo je sa suprugom ovde od kako je prvi put usao u zgradu. Bili su prvi koji su mu doneli poklon za useljenje, divan kolac koji je baka napravila. Pogleda ga u suzne oci, klimnu glavom i rece mu da saceka. Udje u stan, zgrabi cigarete sa stola, zakljuca, uhvati dragog starca pod ruku i krete s njim u susedni stan, cija su vrata bila sirom otvorena. Znao je, bez ijedne reci, sta se desilo. Ljudi su odlazili, ostavljali ove druge same, u patnji, secanjima i strahovima. Tako je i bakino vreme doslo, usunjalo se u slatki dom i odvelo je negde. Dok su sedali na sofu u dnevnoj sobi kroz glavu mu prodje misao, koja ga pogodi pravo u srce. On nece imati za kim da zali. Zivot mu je oduzeo i tu sitnicu, sitnicu ljubavi. Pogleda u skrusenog coveka pored sebe, potapsa ga po ramenu, zapali jos jednu cigaretu i saze glavu sto je mogao vise. Ne, on nece imati za kim da zali. Pozele da izadje na kisu i vikne sto jace moze da mu „taj neko“ vrati osecanja.

Sve u svoje vreme

Уобичајен

 Bila je sama. U udaljenom uglu kafića sedela zamišljena, ispred nje polupuna šolja kafe. Nervozno je pokušavala da upali cigaretu, bezuspešno. Razmišljala je o životu, kako surov ume da bude, i o ovom danu, gori nije doživela. Tek svetlost plamena joj obasja lice. Podiže pogled i ugleda ga, kako drži u ruci upaljač. Bio je to on, godinama ga je tražila, svugde bi prepoznala njegove oči. Pitao je da li može da sedne, tu, kraj nje. Pogleda ga, zgrabi cigarete sa stola, i brzim korakom izadje napolje. Nije bilo vreme. Ne tog dana. Dok je odlazila seti se stare izreke, „Svaka stvar je dobra, ali u svoje vreme“. Da, i najlepše stvari nisu najlepše ako dodju kada im vreme nije. Ili ako ne dodju onda kada su nam najpotrebnije.