Tag Archives: prolaznost

Zaljubi se!

Уобичајен

Nekada ste bili zaljubljeni, makar u sebe? Barem u sebe.. Eh, sada, ako ste iz grupe „u sebe zaljubljeni“ nemojte se truditi da čitate (google prevodilac=more mrš). Ovi drugi, samo napred (ako niste u bedaku bićete).

Čitav spektar emocija, lavina neizrečenih reči koja hoce da proključa, ta zaljubljenost. Pogotovo kada znate da je bez svrhe i izgleda da postane realnost. Nemoguća. — Ooo neee, nije to ni zbog Pepeljuge, ni zbog gej parade, već naprosto ima pečat. Kao crveni na predmetima a/a, na ovom piše neće/biti.

Pišem zbog vas, ako se kad zateknete u tom suludom pokušaju ubedjivanja sebe da ste metnuli ružičaste djozluke, a hemija govori nešto sasvim drugo. Gluposti. Pišem zbog sebe. Da me ovaj tekst nekako ubedi kako razum može nadvladati svako osećanje. Aha(google prevodilac= o kukuvom letu).

Ma, kad ga vidim okrenem se oko kugle zemaljske i vratim na mesto pre nego što stigne da proglavi reč. Do dana današnjeg, a bilo ih je mnogo- tih dana, nisam uspela otvoreno da ga pogledam u oči. Dok mu se obraćam pričam sa zidovima, nameštajem, cigaretom, kućnim ljubimcima… Čudi me kako me još uvek nije proglasio za psihijatrijski slučaj No1. Sve nešto razmišljam proći će. Ima onaj slučaj sa kuglicama za koji svi znate. Na obe je pisalo proći će. E, pa ne prolazi. Prolaze samo godine. On stoji kako ga Bog napravi onako harizmatičnim i ne prolazi. Šta je ko ovde pogrešio, ne znam. Šta se dešava, takodje ne znam. Šta on misli još manje znam. U ovoj situaciji verovatno i ne misli. Doduše, retko kad i misli. Na koncu konca, glupi razmišljaju, pametni žive. Takvo vreme došlo. Želim vam da živite, samo pazite kad se zemlja okrene oko vas. Da osoba koja u tom momentu stoji pored ostane na nogama. Neka ravnoteža mora postojati. I tu bi bio kraj da taj google ne kaže da su „Leptirići u stomaku” lekoviti, jer deluju pozitivno na organizam. Potamaniću ih, nemam nameru da živim večno…

Advertisements

Da li smo srećni?!?

Уобичајен

Lepi dani, dani odmora. U jednom malom selu sam, nadomak jednog malog grada. Na nekim mestima, u nekim jedva prohodnim sokacima, vreme kao da je stalo. Kuće stare, ruinirane, dvorišta zapuštena,  a povetarac lagano peva, ptičice ga prate, svež vazduh leči. Raj na zemlji, neposećen raj. Čujem neku tihu graju, tu u blizini. Šačica ljudi rasejana u jednom voćnjaku, tu, nadomak puta. Sakupljaju šljive i razgovaraju, šale se. Aktivno rade, ali deluju tako opušteno. Vreme kao da je stalo. Razmišljam, verovatno je tako bilo i pre vek ili dva. Tempo života onakav kakav bi trebao da bude, onakav kakav je u skladu sa našom prvobitnom prirodom. A mi? Razmileli smo se po gradovima, po zagušljivim stanovima, po bučnim ulicama, po prepunim parkovima. Tako je moralo biti, kažu, ne možeš preživeti od lepote i svežeg vazduha. Radiš po ceo dan, ne možeš sačekati da dodješ „kući“ u svoj stančić, da se opustiš. Napišeš reč il dve, razmišljaš … Sutra opet isto. A život prolazi trčeći, brže no što nam je shvatljivo u ovom momentu i možda treba da se zapitamo da li ćemo za neku deceniju ili dve biti zadovoljni prošlim? Da poredjamo prioritete. Da menjamo prioritete. Dok još ima vremena.

By  Dusweet