Tag Archives: osecanja

Zaljubi se!

Уобичајен

Nekada ste bili zaljubljeni, makar u sebe? Barem u sebe.. Eh, sada, ako ste iz grupe „u sebe zaljubljeni“ nemojte se truditi da čitate (google prevodilac=more mrš). Ovi drugi, samo napred (ako niste u bedaku bićete).

Čitav spektar emocija, lavina neizrečenih reči koja hoce da proključa, ta zaljubljenost. Pogotovo kada znate da je bez svrhe i izgleda da postane realnost. Nemoguća. — Ooo neee, nije to ni zbog Pepeljuge, ni zbog gej parade, već naprosto ima pečat. Kao crveni na predmetima a/a, na ovom piše neće/biti.

Pišem zbog vas, ako se kad zateknete u tom suludom pokušaju ubedjivanja sebe da ste metnuli ružičaste djozluke, a hemija govori nešto sasvim drugo. Gluposti. Pišem zbog sebe. Da me ovaj tekst nekako ubedi kako razum može nadvladati svako osećanje. Aha(google prevodilac= o kukuvom letu).

Ma, kad ga vidim okrenem se oko kugle zemaljske i vratim na mesto pre nego što stigne da proglavi reč. Do dana današnjeg, a bilo ih je mnogo- tih dana, nisam uspela otvoreno da ga pogledam u oči. Dok mu se obraćam pričam sa zidovima, nameštajem, cigaretom, kućnim ljubimcima… Čudi me kako me još uvek nije proglasio za psihijatrijski slučaj No1. Sve nešto razmišljam proći će. Ima onaj slučaj sa kuglicama za koji svi znate. Na obe je pisalo proći će. E, pa ne prolazi. Prolaze samo godine. On stoji kako ga Bog napravi onako harizmatičnim i ne prolazi. Šta je ko ovde pogrešio, ne znam. Šta se dešava, takodje ne znam. Šta on misli još manje znam. U ovoj situaciji verovatno i ne misli. Doduše, retko kad i misli. Na koncu konca, glupi razmišljaju, pametni žive. Takvo vreme došlo. Želim vam da živite, samo pazite kad se zemlja okrene oko vas. Da osoba koja u tom momentu stoji pored ostane na nogama. Neka ravnoteža mora postojati. I tu bi bio kraj da taj google ne kaže da su „Leptirići u stomaku” lekoviti, jer deluju pozitivno na organizam. Potamaniću ih, nemam nameru da živim večno…

Ljubav ili nesto drugo

Уобичајен

Te veceri je odlucio da ostane kod kuce i razmisli. Dosao je na raskrsnicu, mora se, levo ili desno. A i bilo je vreme, samo ni levi ni desni put mu nisu izgledali privlacno. Posmatrao je svoj zivot, nacrtan u slikama, kao u stripu. Prica je pocela sa niskom crnokosom devojkom iz susedstva. Znali su se oduvek, ali jednog dana je uhvatio sebe kako je posmatra drugacijim pogledom. Pogledom zudnje, emotivne zudnje. Tako je otpocela dugogodisnja veza sa ruznim zavrsetkom. Svakodnevne svadje, prepirke ni oko cega i kraj. Posle toga je dugo bio sam. Dok nije upoznao Jelenu, ne Svetlanu, neee.. nije mogao da se seti imena, ali to vise nije ni vazno, zapamtio ju je po divnom osmehu. Zabavljali su se kratko, kada su stvari pocele da bivaju ozbiljnije, pobegao je, iz  panike, da se ne ponovi agonija od ranije. Posle nje su se redjale veze i vezice, kratke. Uvek kada bi upoznao jednu, pojavila bi se druga, koja je mamila vise. Zaljubljiva priroda, strah, sta li je. I tako godinama, do veceras. Veceras je vece odluke, zapocinje zivot sa njom, ili ne. Nije ni nju voleo. Posle prvobitne zaljubljenosti, ponovo je preraslo u nesto obicno. Pored nje je osecao poverenje, naklonost, a imala je i divan karakter. Da, pitace je kasnije, uz pice. Zivece zajedno. Ustade, pogleda sa balkona prolaznike dole na ulici, i krete napolje koracima coveka koji zna kuda ide. Samo mu jedna misao sevnu negde iz podsvesti. Sta ako….. Sta ako je jedna od toliko devojaka sa kojima je bio, i bila „ta prava“, samo on nije bio u stanju da razlikuje ljubav…. od zaljubljenosti.

O pisanju

Уобичајен

Veceras imam strah od pisanja. Nekako napisem pricu, zapazanje, bajku, pa me shvate pogresno. Cudno zvuci, ali sta je, tu je. A ja samo pisem prvo sto mi padne na pamet. Na kraju dolazim u iskusenje da prestanem, ali ne mogu. Sednem i prsti sami lete po tastaturi. Nailaze misli i vezu se jedna na drugu. Nikada ne znam kakva ce biti sledeca recenica, same naviru. Da li je to dar, pa i nije. Samo obican covek, koji na ovaj nacin boji prazne stranice.

Danas sam… Pa danas sam obilazila neka nasa mesta. Stajala i razmisljala. Secala se i uporedjivala sta sam osecala tada i sta osecam danas. Cisto da razaznam kuda smo isli i gde smo stigli. …. (Reci cete, previse analiziranja, ali dodje vreme i za to… I dobro je to, nauciti da razdvojimo osecanje od navike, ili od straha od gubitka.) …. U tom svom uporedjivanju shvatih, osecaj je potpuno isti. Nije bilo secanja, vec samo osecanja. Uskliknuh: „Srecna sam i zahvalna na svojim osecanjima, budi srecan i ti samnom“, a pomislih u sebi, dobro je cuvati ovo sto imamo, retkost je, skoro da i ne postoji. Budite srecni i cuvajte jedni druge.