Imala sam svoj kutak…. Dodje vreme kad vise ne pomaze bacati bisere, kad pricate, a niko vas ne cuje. Zapravo cuju, ali tumace i slikaju svojom cetkicom i nekim pogresnim bojama po vasem platnu. Isto tako, dodje vreme kada osetite da se blizi dan odlaska. Ne, nije to beg. To je tren kada sednete, sakupite znakove, putokaze i osecanja i shvatite da sve govori u prilog samo jednoj odluci. Sneg ce sakriti tragove, ali nece prekriti otiske stopala onih sto su gazili po vama. Providno belo. Ne zasluzuje me ovaj grad, ova kuca sto stoji na ploci od kamena. Moja je drvena, s velikom verandom i mestom za stotine ljudi. Nekih novih, nekih starih, nebitno. Bitno je da su ljudi. Nikada necu shvatati olako ono sto drugi pruzaju, mozda to izgleda malo, a mozda je to mnogo vise no sto oni mogu pruziti. Nismo svi isti, niti mozemo biti. Mozda njihov topao stisak ruke vredi vise no necijih hiljadu zagrljaja. Na kraju, mozda moj poslednji clanak, za sve uzalud izgovorene reci, za sva neshvacena odricanja i za svu veru u ljubav, jer …. Ljubav je kljuc svega. Kada volimo, nebitno da li se radi o porodici, ljubavniku, ili prijateljima primacemo i ono malo sa zahvalnoscu. 🙂
Bila je sama. U udaljenom uglu kafića sedela zamišljena, ispred nje polupuna šolja kafe. Nervozno je pokušavala da upali cigaretu, bezuspešno. Razmišljala je o životu, kako surov ume da bude, i o ovom danu, gori nije doživela. Tek svetlost plamena joj obasja lice. Podiže pogled i ugleda ga, kako drži u ruci upaljač. Bio je to on, godinama ga je tražila, svugde bi prepoznala njegove oči. Pitao je da li može da sedne, tu, kraj nje. Pogleda ga, zgrabi cigarete sa stola, i brzim korakom izadje napolje. Nije bilo vreme. Ne tog dana. Dok je odlazila seti se stare izreke, „Svaka stvar je dobra, ali u svoje vreme“. Da, i najlepše stvari nisu najlepše ako dodju kada im vreme nije. Ili ako ne dodju onda kada su nam najpotrebnije.