Tag Archives: odgovornost

Neke drage knjige

Уобичајен

“  Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
– Moj život je jednoličan. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću korake koji će biti drugačiji od svih ostalih. Drugi koraci me tjeraju pod zemlju. Tvoji će me kao muzika pozivati da izadjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole,polje puno žita? Ja ne jedem hljeb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsjećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsjećaće me na tebe. I ja ću voljeti šum vjetra u žitu…
Lisica ućuta i dugo je gledala malog princa:
– Molim te… pripitomi me, reče ona.

– Čovjek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!
– Šta treba da učinim? upita mali princ.
– Treba da si vrlo strpljiv, odgovori lisica. Najprije ćeš sjesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sješćeš malo bliže…

………………………………..

– Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovjek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
– Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
– Vrijeme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocjenom.
– Vrijeme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
– Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvijek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…
– Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio……….“

MALI  PRINC, Antoine de Saint-Exupery

Svi mali andjeli

Уобичајен

Beba. Kad prvi put udahne vazduh, kad prvi put zaplače, sliči drugim malim andjelima. Kao neispisan list papira, čeka. Nižu se dani, lepi i manje lepi. Na papiru se postepeno pojavljuju slova, od slova reči. Njihova podsvest. Svaka reč im daje smernicu za dalje. Svako slovo im daje snagu ili strah. Te prve reči, ispisane od strane roditelja, pomažu da se oforme kao ličnosti. Jake ili manje jake. Da li svi, baš svi roditelji uistinu shvataju težinu svog zadatka?