Tag Archives: ljudi

Kad laž režira, a istina odigra ulogu

Уобичајен

Laz kratke noge ima. To znači da ne može daleko stići? … O ..oo. Ne bih rekla. Nekako mi iz ovog ugla izgleda da mnogo brže trči nego istina. Dodje i istina na svoje mesto, ali dotle je laž već odigrala svoju perverznu ulogu. Nekad čak i nije u pitanju laž, već pogrešna opservacija. Manje strašno, efekat isti.

Nekoliko dana uzastopno su mi pričali kako je cvet u vrtu žute boje. Nisam imala volje da proveravam. Elem, posle izvesnog vremena nateram sebe da pogledam i imam šta videti. Nije bio žut, već beo. Ama čak ni svetlo žut. Jednostavno beo da belji ne može biti. Nekako nedugo potom stigoše gosti, i žene kao žene počeše pričati o cveću. Posle par pića mi rekoše da odem i naberem nekoliko onih divnih žutih cvetova da pokažem ljudima. Odem tako lagano i poberem pola onog  BELOG cveća i donesem. Gledaju me u čudu i verovatno se pitajući u sebi da li sam malo više popila ili sam blesava, kulturno izjaviše da sam donela pogrešnu biljku. Uhvatim za ruke ŽUTE članove moje porodice i odvedem ih do mesta gde su cvetići rasli. I znate šta su mi rekli?

– Pobogu zašto nisi ostavila nijednu onu divnu ružicu u vrtu, sve je ostalo tako bezbojno belo.

Mislite da je neko poverovao da nisam unistila vrtić, uprkos mojih stotinu potrošenih reči? Posumnjali možda, poverovali ne. Ovog puta je istina imala kratke noge. Sledećeg? Ne znam. Možda žuto postane crveno. Ili crveno-plavo…. Možda plavo sa žutim tufnicama, da ne kažem zvezdicama? Svejedno. Ljudi će ostati isti, a i dvorište- ma kako „našminkano“ bilo.

Dar samospoznaje

Уобичајен

Sloboda ima samo jedno ime, ali mnogo oblika.

Prica je pocela kao i svaka ljubavna. Trajala, kao i mnoge druge. Bio je vezan za taj grad, za posao, porodicu. Ona, ona je bila kao ptica, volela je da leti. Reklo bi se, savrseno se dopunjuju. Taj njen nezreo, poletan duh i njegova smirenost. Njeni kompromisi i razmisljanje. I ljubav. Njegova sigurnost da je pronasao ono sta je trazio. I ljubav. U ovom slucaju nedovoljna. Velika, do neba velika, ali ne i dovoljna. Ko je rekao da ljubav sama po sebi resava sve? Niko. Nije ona bila samo za jedno mesto, za jedan grad. Cak ne samo i za jednu zemlju. Tesko je zadrzati takvu osobu, mozda nemoguce.

Ooo da, postoje takvi ljudi, i poznaju sebe savrseno… Slobodna duha, lutajuci, trazeci, nalazeci i ostavljajuci idu dalje.  Nikada ne sputavajuci sebe i nikada ne praveci kompromise na svoju stetu, jer svaki kompromis u kome nema srece je stetan, u svakom se gubi deo dragocenog bica, svog. Ptica u zlatnom kavezu je ipak samo ptica, zar ne?

Uspavana savest, kukavicluk, ili ponovo nesto trece?

Уобичајен

Prolaznik u noci. Sa upaljenom cigaretom krupnim koracima koraca u susret necemu. Cemu, ni on vise nije siguran. Slaba kisica preti da se okrene u oluju. Drvece vec pocinje da se povija pod naletima vetra. Ne mareci, on i dalje grabi napred. U parku, negde u teskom nevidljivom mraku zacu vrisak. Zastade na trenutak, ali ne. To je bilo samo zavijanje pasa. Nije otisao da proveri, pod koprenom svojih misli,  jedino bitno je da sto pre stigne kuci.  Nikada ga nije zanimalo sta drugi rade.

Ujutru je ustao, po starom dobrom obicaju seo da uz kafu pogleda vesti na svom novom televizoru. Vec mesec dana od kada ga je kupio, a jos uvek sa smeskom uzima daljinski u ruke. Zadovoljan je svojim zivotom, ima svu materijalnu sigurnost koja mu je potrebna. Iz razmisljanja ga trze glas voditeljke i vest da je prethodno vece u parku silovana devojka. Trze se. To je bio „onaj“ park. „Onaj“ vrisak. Savest ga je opominjala, ali je ubrzo umiri.  Sta bi on i onako mogao da uradi? Ko zna koliko je napadaca bilo. Mozda bi i njegov zivot bio ugrozen. Ipak, nikome nije ispricao za ovaj dogadjaj. Nije mu jasno zasto, ali je sve zadrzao u sebi. Nekako je na dnevnom svetlu sve izgledalo drugacije.

 

Ljubav ili nesto trece

Уобичајен

Ne bas tako popularna tema u Srbiji sudeci po Face Book-u. Jedan kratak clanak, odnosno jedno ispravno misljenje naseg poznatog glumca o ljudskosti, dobroti i moralu prelazi preko stranica neopazen. Neprocitan. Zar je moguce da smo postali toliko povrsni? Ona cuvena „nemam vremena“ ne pije vodu. Vremena ima dovoljno za igrice, za gluposti koje nemam srca ni da pomenem, za isprazne razgovore, za ogovaranja. Zaista, zar je moguce da smo se toliko srozali? Nema dalje. Prvo, ne umemo pravilno da se izrazavamo, a kamoli da pisemo. Reci cete, previse kriticki napisano, ali nista od ovog nije laz. Nazalost. Zar je toliko tesko  reci nesto lepo, pomoci nekom u nevolji. Evo, ovde se zaustavljam. Pre nekog vremena sam imala situaciju koju nisam mogla resiti sama, ali sam isto tako imala nekog ko mi je u treptaju oka mogao pomoci da sve bude dovedeno u red. Da ta osoba to nije znala, razumela bih. Ne, saznanje je bilo tu, ali je po mom skromnom misljenju bilo mnogo lepse gledati nekog kako se gusi. Sitnica je mozda, ali se isto tako moze uporediti sa covekom koji prolazi kraj davljenika i okrece glavu na drugu stranu. Mozda se cak i smeje, ko zna. Ne, ne moze nama biti dobro u ovoj drzavi. Stojim iza ovih reci potpuno. Dokle god  smo zauzeti samo sobom gazeci po drugima, ne moze. Neki… ljudi onako usput pominju politiku. Koji politicari, pa i oni su iz ovog naroda iznikli, nisu pali sa Marsa, pa da nam budu dobri. Kakav narod, takva i drzava. Pitam se dokle? Verovatno do sledeceg sukoba, sav ovaj bes i sebicnost se moraju ispoljiti negde. Uskoro cemo i znati gde. Opet, nazalost.

Ah, da. Naslov jeste ljubav. Ljubav, jer smo je izgubili negde usput. Ljubav prema bliznjem. Ostaje nam ono „trece“. „Drugog“ nema, to je citava preskocena generacija u vaspitanju dece da na prvom mestu budu ljudi, pa tek onda sve ostalo.

Ko smo mi?

Уобичајен

Prave vrednosti se nisu menjale, samo smo pomerali parametre na svoju odgovornost.  Svako malo za milimetar, kao po nekom lose napravljenom planu. Sto je nosilo posledice i donelo situaciju u kojoj se nalazimo danas. Kolektivna svest… Moral? … Pretoceno u pateticno realisticnu pricu, izgledalo bi otprilike ovako:

„Pravih ljude od gline, od snega, osmeha, secanja, snova. Koracali su kao pravi, smejali se, plakali, disali. Sve je izgledalo tako savrseno u svojoj jednostavnosti, samo jedno nisam mogla videti, koliko god se trudila. Dubinu njihovih pogleda. Izgubila se negde usput, kao da nije ni postojala. Trcala sam sa jedne obale na drugu, od jednog do drugog. Navlaceci masku uobicajenog razgovora tragala za iskrom duse u okamenjenim ocima. Ostade skrivena, videh samo robove kako prezivljavaju u svojim okovima.“

„Lepota duse ima tu osobinu, da je i u starosti mnogi vole, jer nikada ne vene i stalno cveta“  Sv Jovan Zlatousti

 

Nevinost belog

Уобичајен

Ogromne savrsene pahulje padaju po zemlji sakrivajuci svaku nesavrsenost, oblaceci je u nevinost beline. Spiraju sve lose uspomene, sva gorka razocarenja, sva izneverena ocekivanja, pogazena obecanja. Cak ni suzama ne dopustaju da se sliju, maskiraju ih u male oblacice na mom licu, dozvoljavaju mi da odletim gore, u njihovu penusavost. Svaka sobom nosi pitanje bez odgovora. Koliko je ljudskosti preostalo u nama? Sve je prolazno, i ta pahulja ce ubrzo nestati. Nestace novac, slava, danasnje brige ce sutra izgledati smesno. Nestace kuce, rajska dvorista, nestace i neki ljudi. Ostacemo samo mi sa nasom savescu i pitanjem, da li smo bili ljudi, dovoljno?

 

 

Daleko od tisine

Уобичајен

Godine su prolazile u cutanju, doslo je vreme da progovori. I, kada mu je data rec, nije imao nista da kaze. Toliko puta je pokusavao, gurao se u guzvi, trudio se da nadjaca buku uzalud. Video je dovoljno, cuo i previse, sada iznenada nije video svrhu svojih reci. Jer, sta god bi mu palo na um, bilo je isuvise ozbiljno, i suvise grubo i mudro. To nije nesto sto bi zeleli cuti. Pogleda oko sebe, gledali su ga sirom otvorenih ociju, u ocekivanju. Pogled mu odluta do jedne devojke, obucene u svetlu haljinu, veselih ociju.  Zavuce sake u dzepove, steze pesnice toliko da ga je zabolelo i izusti: „Srecni smo, mi ljudi. Nismo ni svesni koliko. Samo treba da izaberemo put srece.“ Okrete se i izadje napolje, u mrak. Duboko udahnu svez vazduh, oseti da je napokon slobodan i nasmeja se glasno, od srca. Da, rekao je ono sto ga je cutanje naucilo.

Posmatrač

Уобичајен

Posmatram. Prolaze ljudi, prolaze godine. Evo, na ovoj istoj klupi sam sedela, mnogo godina prodje od tada. Ostala na njoj urezana jedna amorova strelica. I ovo visoko drvo što je nadvilo svoje grane, nije se promenilo. Prolaze ljudi, različiti, a ipak ne. Dvoje, drže se za ruke i gledaju oči onog drugog. Da, sećam se čak i misli. Pomislila sam, ko vodi njihove korake, da hodaju tako lagano, kao po oblacima. Iza njih dvoje starih ljudi, sede kose i sporog hoda, teret godina. Protrčava mali živahan dečak jureći za svojom loptom, dok ga majka opominje da pazi. Sve je isto. Iste sreće, iste tuge. Samo se obukli u druga lica.

Savest

Уобичајен

Savest. Tema se nametnula sama. Šta je to što tera ljude da naude drugim ljudima? Fizički, psihički, kako god? Zar oni ne razmišljaju? U stvari kako razmišljaju? Nametnuta tema, kažem. Večeras čujem kako se zena „kune u decu“, a znam da laže. Razlog takvog njenog „govora“, ili „tirade“ ima samo jednu svrhu. Da naudi drugom čoveku. I to da naudi što više može, ničim izazvano. Onda ovde ne govorimo samo o potpunom izostanku savesti, jer do tog stupnja razvitka nije ni došlo. Govorimo o nečem što je pitanje za psihijatre. I dalje ne mogu verovati da takvi ljudi postoje, da imaju svoje mesto pod Suncem. Da, imaju ga samo da bi naudili drugima, kao da im je to svrha postojanja. Koliko besa, zlobe, treba da se nakupi u čoveku za takvo što? Ja bih rekla, posetite lekara, pa onda posetite i crkvu. Ali, ne verujem da bi uradili niti jedno, niti drugo. Kažite mi, zašto takvi ljudi postoje? Do večeras ne upoznah nikog takvog.