Tag Archives: ljubav

Peti element?

Уобичајен

Jesam nepopravljivi cinik, samo, neke reči se zalepe za srce. Nemaju alternativu, to su što jesu. Zvuči poznato, taj peti element. Vatra da greje, voda da gasi, vazduh za život i zemlja da po njoj hodamo, možda ne baš tim redosledom. A peti? Onaj koji nedostaje, koji vatri daje snagu, vodi svežinu, vazduhu miris, a zemlji lepotu. Oboji život i promeni ga zauvek.

Kraj

Уобичајен

Bilo je vece. Dok se vracao sa posla, cuo je samo eho svojih koraka. Pogledao je plocnik mokar od kise i uzdahnuo duboko. Uskoro ce kuci, u njihov udoban stan. Morace da joj kaze istinu, koja ga muci vec nedeljama. Ne mogu dalje zajedno, pokusao je. Smisljao je reci, kako najbolje objasniti taj osecaj. Osecaj da ga ne voli, da boluje jer ga ne voli dovoljno. Preslisao je svaki njen postupak, neki su bili kontraverzni. Ne, ne moze vise da izdrzi. Nije mu razgovor potreban, siguran je u svoje zakljucke…. Pomisli, mozda bih mogao da je pitam, da porazgovaramo. Ali to bi samo produzilo nesto sto vec smatra mrtvim. Ne, ipak ne. Veceras je kraj.

Usao je tiho. Stajala je u predsoblju, kao da ga ceka. Da, i to mu je smetalo, gusilo ga. Sada je bio siguran u svoju odluku, ona ne voli, to je samo posesivnost. Pogleda je u oci i rece joj samo: „Dugo sam razmisljao, gotovo je.“  Ona sklopi oci na tren, obuce kaput, okrete se i na izlasku prosaputa: „Poslacu nekog po svoje stvari.“

Nije znao da li da se smeje ili da place. Sede na svoje omiljeno mesto u dnevnoj sobi i na stocicu ispred ugleda list hartije. Pisalo je: „Nocas me sakrij. Sakrij me u zagrljaju, ne zelim da iskusim nesigurnost. Sakrij me u osmehu, ne zelim da okusim tugu. Sakrij me u svojoj ljubavi, ne zelim dugu bez boja. U svojoj suzi, kad se skotrlja niz obraz. Znam, necu biti tu, osetila sam to sto dolazi. Ali ipak, sakrij me, od svega loseg u ovom grubom svetu.“ Ispod hartije je bila mala ikona, koju je odavno zeleo da kupi, ali je nije nalazio nigde. Shvatio je, ustao, potrcao napolje, ali ulica je bila prazna. I osetio tu suzu kako mu klizi niz obraz. Poznavala ga je…. mnogo bolje. Onako kako samo ljubav moze.

Moji stari….

Уобичајен

Sreli su se tog sunčanog dana, barem je sunčano bilo gore, iznad oblaka. Ona je pokušavala da skine prepune kofere sa pokretne trake, a on je isprva stajao i gledao je, tako rasejanu i užurbanu. Prišao joj je, uzeo kofer iz njene ruke, pogledavši je nežno, pravo u oči. Bez reči je krenula za njim. Prošli su kroz užurbanu gomilu putnika, koji su na izlazu dočekivali svoje voljene. U daljini još uvek buka, avioni dolaze i odlaze, ljudi se sastaju i rastaju. A njih dvoje su seli u taksi i odvezli se, nekim samo njima poznatim putevima. I danas, posle toliko godina, kada ih posmatram vidim isto. Njega, kako deli s njom teret koji katkada ima, i nju, koja ga bez reči prati.

Pravoslavlje naše

Уобичајен

 Bog gleda. Na svaki naš postupak, na svaku našu izgovorenu reč. Pa i ove napisane, računaju se. Daje nam iskušenja, daje nam bolesti, daje nam prepreke. Sve to ne bismo li naučili nešto, ne bismo li očistili svoju dušu, ili svoje misli. Čeka našu molitvu, naše pokajanje. Za naše dobro, sve. Kažu Sveti Oci, nekada se bolest računa umesto mnogo toga, zato treba ćutati i trpeti. A smirenje, smirenje  i ljubav su nadoknada za sve. „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“.

Kada ljubav počinje

Уобичајен

Ah, taj početak ljubavi, susret dva bića. Entuzijazam, polet, osećajnost. Tu, na početku kada su dva bića najranjivija. Nikada im ne poželite, ne učinite ništa loše.Ta krila koja se naziru tek treba da izrastu. Nemojte, niti čovek, niti sudbina neće zaustaviti taj let. Čovek, jer ne može. Sudbina…. Sudbina, jer je to izgovor za one koji odustaju od borbe.