Tag Archives: ljubav

Čudni putevi

Уобичајен

Posmatrao sam ih. Njen osmeh i iskre u očima. Njegova glava blago nagnuta ka njoj i ruka koja joj povremeno dodiruje rame.

Njegov nemir, nervozan hod i ponovno vraćanje da joj još nešto kaže, da je blago pomiluje o kosi.

Njene blago razdvojene usne, uzvraćen dodir. Imao sam utisak da gleda kroz nas, da vidi samo njega.

Tako isključivi, jedno drugom dovoljni i isto toliko uplašeni.

Razišli se. Nisam ih shvatao. Da li su bili previše slični da u onom drugom nisu mogli pronaći nikakvu novu sreću, ili toliko različiti da su se mimoišli u uzaludnim pokušajima?

Dar samospoznaje

Уобичајен

Sloboda ima samo jedno ime, ali mnogo oblika.

Prica je pocela kao i svaka ljubavna. Trajala, kao i mnoge druge. Bio je vezan za taj grad, za posao, porodicu. Ona, ona je bila kao ptica, volela je da leti. Reklo bi se, savrseno se dopunjuju. Taj njen nezreo, poletan duh i njegova smirenost. Njeni kompromisi i razmisljanje. I ljubav. Njegova sigurnost da je pronasao ono sta je trazio. I ljubav. U ovom slucaju nedovoljna. Velika, do neba velika, ali ne i dovoljna. Ko je rekao da ljubav sama po sebi resava sve? Niko. Nije ona bila samo za jedno mesto, za jedan grad. Cak ne samo i za jednu zemlju. Tesko je zadrzati takvu osobu, mozda nemoguce.

Ooo da, postoje takvi ljudi, i poznaju sebe savrseno… Slobodna duha, lutajuci, trazeci, nalazeci i ostavljajuci idu dalje.  Nikada ne sputavajuci sebe i nikada ne praveci kompromise na svoju stetu, jer svaki kompromis u kome nema srece je stetan, u svakom se gubi deo dragocenog bica, svog. Ptica u zlatnom kavezu je ipak samo ptica, zar ne?

Ljubav ili nesto trece

Уобичајен

Ne bas tako popularna tema u Srbiji sudeci po Face Book-u. Jedan kratak clanak, odnosno jedno ispravno misljenje naseg poznatog glumca o ljudskosti, dobroti i moralu prelazi preko stranica neopazen. Neprocitan. Zar je moguce da smo postali toliko povrsni? Ona cuvena „nemam vremena“ ne pije vodu. Vremena ima dovoljno za igrice, za gluposti koje nemam srca ni da pomenem, za isprazne razgovore, za ogovaranja. Zaista, zar je moguce da smo se toliko srozali? Nema dalje. Prvo, ne umemo pravilno da se izrazavamo, a kamoli da pisemo. Reci cete, previse kriticki napisano, ali nista od ovog nije laz. Nazalost. Zar je toliko tesko  reci nesto lepo, pomoci nekom u nevolji. Evo, ovde se zaustavljam. Pre nekog vremena sam imala situaciju koju nisam mogla resiti sama, ali sam isto tako imala nekog ko mi je u treptaju oka mogao pomoci da sve bude dovedeno u red. Da ta osoba to nije znala, razumela bih. Ne, saznanje je bilo tu, ali je po mom skromnom misljenju bilo mnogo lepse gledati nekog kako se gusi. Sitnica je mozda, ali se isto tako moze uporediti sa covekom koji prolazi kraj davljenika i okrece glavu na drugu stranu. Mozda se cak i smeje, ko zna. Ne, ne moze nama biti dobro u ovoj drzavi. Stojim iza ovih reci potpuno. Dokle god  smo zauzeti samo sobom gazeci po drugima, ne moze. Neki… ljudi onako usput pominju politiku. Koji politicari, pa i oni su iz ovog naroda iznikli, nisu pali sa Marsa, pa da nam budu dobri. Kakav narod, takva i drzava. Pitam se dokle? Verovatno do sledeceg sukoba, sav ovaj bes i sebicnost se moraju ispoljiti negde. Uskoro cemo i znati gde. Opet, nazalost.

Ah, da. Naslov jeste ljubav. Ljubav, jer smo je izgubili negde usput. Ljubav prema bliznjem. Ostaje nam ono „trece“. „Drugog“ nema, to je citava preskocena generacija u vaspitanju dece da na prvom mestu budu ljudi, pa tek onda sve ostalo.

Za kraj

Уобичајен

Imala sam svoj kutak…. Dodje vreme kad vise ne pomaze bacati bisere, kad pricate, a niko vas ne cuje. Zapravo cuju, ali tumace i slikaju svojom cetkicom i nekim pogresnim bojama po vasem platnu.  Isto tako, dodje vreme kada osetite da se blizi dan odlaska. Ne, nije to beg. To je tren kada sednete, sakupite  znakove, putokaze i osecanja i shvatite da sve govori u prilog samo jednoj odluci. Sneg ce sakriti tragove, ali nece prekriti otiske stopala onih sto su gazili po vama. Providno belo. Ne zasluzuje me ovaj grad, ova kuca sto stoji na ploci od kamena. Moja je drvena, s velikom verandom i mestom za stotine ljudi. Nekih novih, nekih starih, nebitno. Bitno je da su ljudi. Nikada necu shvatati olako ono sto drugi pruzaju, mozda to izgleda malo, a mozda je to mnogo vise no sto oni mogu pruziti. Nismo svi isti, niti mozemo biti. Mozda njihov topao stisak ruke vredi vise no necijih hiljadu zagrljaja. Na kraju, mozda moj poslednji clanak, za sve uzalud izgovorene reci, za sva neshvacena odricanja i za svu veru u ljubav, jer …. Ljubav je kljuc svega. Kada volimo, nebitno da li se radi o porodici, ljubavniku, ili prijateljima primacemo i ono malo sa zahvalnoscu. 🙂

Sitnica zvana ljubav

Уобичајен

Secao se proslih vremena. Imao je taj blagoslov, ili prokletstvo, da pamti sve do najmanje sitnice. U stanu je vladala neka prazna tisina koju ni muzika nije mogla prekinuti, a mozda je to samo bila tisina njegove duse. Nije osecao nista, dozvolio je sebi da se vrati u vreme kada je na ovom istom mestu bio srecan. Isti stari sat u predsoblju otkuca jedan po ponoci. Ista stara kisa je dobovala po staklu prozora koji je gledao na ulicu. U mraku su samo sene ulicne svetiljke igrale na zidu, probijale se kroz teske kisne kapi. Nikad teze. I leteci sjaj tek upaljene cigarete, dok je vracao u pikslu prepunu opusaka.

Zvono na vratima prekide mu misli. Pomalo ljutito ustade sa svoje omiljene, stare fotelje razmisljajuci ko bi to mogao biti ovako kasno. Cak i ne pogledavsi, naglo otvori vrata, koja su ionako bila otkljucana, zakljuci uz ironican smesak. Nasuprot njemu je stajao starac, skrusen, sa suzama u ocima, prvi komsija. Bio je to dobar covek, boem u svoje vreme, ziveo je sa suprugom ovde od kako je prvi put usao u zgradu. Bili su prvi koji su mu doneli poklon za useljenje, divan kolac koji je baka napravila. Pogleda ga u suzne oci, klimnu glavom i rece mu da saceka. Udje u stan, zgrabi cigarete sa stola, zakljuca, uhvati dragog starca pod ruku i krete s njim u susedni stan, cija su vrata bila sirom otvorena. Znao je, bez ijedne reci, sta se desilo. Ljudi su odlazili, ostavljali ove druge same, u patnji, secanjima i strahovima. Tako je i bakino vreme doslo, usunjalo se u slatki dom i odvelo je negde. Dok su sedali na sofu u dnevnoj sobi kroz glavu mu prodje misao, koja ga pogodi pravo u srce. On nece imati za kim da zali. Zivot mu je oduzeo i tu sitnicu, sitnicu ljubavi. Pogleda u skrusenog coveka pored sebe, potapsa ga po ramenu, zapali jos jednu cigaretu i saze glavu sto je mogao vise. Ne, on nece imati za kim da zali. Pozele da izadje na kisu i vikne sto jace moze da mu „taj neko“ vrati osecanja.

Reč…. na pesku

Уобичајен

Bosonoga, crtala je drvenim stapom sare po pesku. Talasi su se udaljavali ostavljajuci mokar trag. Vetar mirovao, mecec obasjavao kao da je dan. Nesvesnim pokretima, zamisljena, dodavala je liniju na liniju. Valjalo je doneti vaznu odluku. Okrenula se i pogledala njegovu tamnu priliku u daljini kako sedi na velikoj steni ruku prekrstih na grudima, kao da pokusava da se zastiti od pucine. Bacila je stap u vodu, u tisini se cuo samo zvuk udarca. Udaljila se jos nekoliko koraka i sklopila oci, udisuci svez miris mora. Nema odgovora, sve je cutalo u svom svetu lepote. Nenadano, osetila je njegove ruke oko sebe i odahnula. Nasmesila mu se nezno, uzeo je njenu malu saku u svoju i poveo je natrag. Pratila je pokret njegove ruke koja je pravila luk na dole, ka tlu. Na pesku je pisalo, jasnim slovima, samo “ volim“.

To Allo Mou Miso… Moja druga polovina

Уобичајен

Ne poznajem te, nikada te nisam srela, ali moram te upitati, gde si veceras? U mojim snovima ti adresa, na javi posegnem da te dodirnem, ti nestanes u prvom talasu koji dodirne obalu. Evo, i vetar je odneo tragove mojih stopala u pesku, a ti nisi jos preplivao okeane da me dosegnes. Celu zemaljsku kuglu smo obisli, uvek se mimoilazili, za pola koraka. Moja druga polovina, moje drugo ja. Samo jedno mi unosi strepnju, da cemo nekad sedeti za istim stolom, da ces me gledati preko case nase omiljene kafe sa ledom i da me neces poznati. Da si se izgubio u trazenju.