Tag Archives: kraj

Za kraj

Уобичајен

Imala sam svoj kutak…. Dodje vreme kad vise ne pomaze bacati bisere, kad pricate, a niko vas ne cuje. Zapravo cuju, ali tumace i slikaju svojom cetkicom i nekim pogresnim bojama po vasem platnu.  Isto tako, dodje vreme kada osetite da se blizi dan odlaska. Ne, nije to beg. To je tren kada sednete, sakupite  znakove, putokaze i osecanja i shvatite da sve govori u prilog samo jednoj odluci. Sneg ce sakriti tragove, ali nece prekriti otiske stopala onih sto su gazili po vama. Providno belo. Ne zasluzuje me ovaj grad, ova kuca sto stoji na ploci od kamena. Moja je drvena, s velikom verandom i mestom za stotine ljudi. Nekih novih, nekih starih, nebitno. Bitno je da su ljudi. Nikada necu shvatati olako ono sto drugi pruzaju, mozda to izgleda malo, a mozda je to mnogo vise no sto oni mogu pruziti. Nismo svi isti, niti mozemo biti. Mozda njihov topao stisak ruke vredi vise no necijih hiljadu zagrljaja. Na kraju, mozda moj poslednji clanak, za sve uzalud izgovorene reci, za sva neshvacena odricanja i za svu veru u ljubav, jer …. Ljubav je kljuc svega. Kada volimo, nebitno da li se radi o porodici, ljubavniku, ili prijateljima primacemo i ono malo sa zahvalnoscu. 🙂

Kraj

Уобичајен

Bilo je vece. Dok se vracao sa posla, cuo je samo eho svojih koraka. Pogledao je plocnik mokar od kise i uzdahnuo duboko. Uskoro ce kuci, u njihov udoban stan. Morace da joj kaze istinu, koja ga muci vec nedeljama. Ne mogu dalje zajedno, pokusao je. Smisljao je reci, kako najbolje objasniti taj osecaj. Osecaj da ga ne voli, da boluje jer ga ne voli dovoljno. Preslisao je svaki njen postupak, neki su bili kontraverzni. Ne, ne moze vise da izdrzi. Nije mu razgovor potreban, siguran je u svoje zakljucke…. Pomisli, mozda bih mogao da je pitam, da porazgovaramo. Ali to bi samo produzilo nesto sto vec smatra mrtvim. Ne, ipak ne. Veceras je kraj.

Usao je tiho. Stajala je u predsoblju, kao da ga ceka. Da, i to mu je smetalo, gusilo ga. Sada je bio siguran u svoju odluku, ona ne voli, to je samo posesivnost. Pogleda je u oci i rece joj samo: „Dugo sam razmisljao, gotovo je.“  Ona sklopi oci na tren, obuce kaput, okrete se i na izlasku prosaputa: „Poslacu nekog po svoje stvari.“

Nije znao da li da se smeje ili da place. Sede na svoje omiljeno mesto u dnevnoj sobi i na stocicu ispred ugleda list hartije. Pisalo je: „Nocas me sakrij. Sakrij me u zagrljaju, ne zelim da iskusim nesigurnost. Sakrij me u osmehu, ne zelim da okusim tugu. Sakrij me u svojoj ljubavi, ne zelim dugu bez boja. U svojoj suzi, kad se skotrlja niz obraz. Znam, necu biti tu, osetila sam to sto dolazi. Ali ipak, sakrij me, od svega loseg u ovom grubom svetu.“ Ispod hartije je bila mala ikona, koju je odavno zeleo da kupi, ali je nije nalazio nigde. Shvatio je, ustao, potrcao napolje, ali ulica je bila prazna. I osetio tu suzu kako mu klizi niz obraz. Poznavala ga je…. mnogo bolje. Onako kako samo ljubav moze.