Tag Archives: cutanje

Šutnja

Уобичајен

Sunce u zenitu, tepih od tek pokosene trave pod njenim nogama, miris prirode i pesma nevidljivih ptica. Stajala je tako, disala punim plucima lepotu zivljenja. Prisao joj je sporim, smirenim koracima. Uzeo je za ruku i poveo stazom prema bistrom potoku. Pratila ga je cuteci.  Koraci su se nizali, vodio je istim, odmerenim tempom. Ugledala je kamen, tik kraj puteljka, izvajan za odmor umornima. Stopala su je bolela sve vise, sljunak izgrebao neznu kozu, krv ostajala u njenim stopama. Nije je poneo u svom zagrljaju, nije joj cak ni pozajmio svoje cipele. Cinilo se da nista nije primetio, a ona je hodala bez pogovora. Naglo, bez najave, istrgla je svoju ruku iz njegove i sela… Na stenu za umorne putnike.

Daleko od tisine

Уобичајен

Godine su prolazile u cutanju, doslo je vreme da progovori. I, kada mu je data rec, nije imao nista da kaze. Toliko puta je pokusavao, gurao se u guzvi, trudio se da nadjaca buku uzalud. Video je dovoljno, cuo i previse, sada iznenada nije video svrhu svojih reci. Jer, sta god bi mu palo na um, bilo je isuvise ozbiljno, i suvise grubo i mudro. To nije nesto sto bi zeleli cuti. Pogleda oko sebe, gledali su ga sirom otvorenih ociju, u ocekivanju. Pogled mu odluta do jedne devojke, obucene u svetlu haljinu, veselih ociju.  Zavuce sake u dzepove, steze pesnice toliko da ga je zabolelo i izusti: „Srecni smo, mi ljudi. Nismo ni svesni koliko. Samo treba da izaberemo put srece.“ Okrete se i izadje napolje, u mrak. Duboko udahnu svez vazduh, oseti da je napokon slobodan i nasmeja se glasno, od srca. Da, rekao je ono sto ga je cutanje naucilo.