Сузе за свет

Уобичајен

Старца је посетио и један човек желећи да са њим разговара о проблемима везаним за његову децу. Неправедно се жалио да деца непоштено поступају према њему. Старац је покушавао да га увери како проблем треба да размотри са духовне тачке гледишта:
„Теби ће користити уколико буду неправедно поступали према теби, јер ћеш зато после смрти бити награђен.“
Човек је на то рекао:
„Оче, ја не верујем да пакао, рај и живот после смрти уопште постоје. Једино верујем у постојање неке надприродне силе.“
Старац му је са осмехом одговорио:
„Добро, и то је боље него ништа. Уколико Христос и живот после смрти не постоје, зар ти мислиш да су луди сви ови монаси и монахиње који су се одрекли света и живе на усамљеним местима? Осим тога, и пакао и рај постоје. Наша душа доживљава и једно и друго јер су то духовна стања, а не нека места на којима пламти ватра или певају птице. Даћу ти један пример.
Претпоставимо да спаваш и сањаш да се спремаш да нешто украдеш.Одједном, у твоју душу се увлачи страх јер мислиш да би неко могао да те види. И заиста, људи су те видели и покушавају да те ухвате. Почињеш да бежиш јер страхујеш да би могао бити ухваћен и погубљен. Такве помисли изазивају осећања патње и стрепње. Твоја душа испуњена је очајањем, разочарењем и страхом због онога што би ти се могло догодити. У сну почињеш да се знојиш и да се преврћеш по кревету, а онда се сасвим изненада будиш. Схваташ да је то био само ружан сан, ноћна мора и постепено се смирујеш. Оно што је твоја душа доживљавала током тих неколико тренутака био је пакао, односно доживљај душевног мучења. Твоја душа је била обузета страхом, ужасом, патњом,стрепњом, очајањем и разочарењем.
Пакао није место на којем се душе кувају у котловима него стање у којем ће се душа наћи након што напусти тело. Тада ћеш схватити истину и патићеш јер ниси поверовао Христу и Његовој проповеди о животу после смрти. Душа ће тада бити далеко свеснија кривице због својих поступака и доживљаваће непријатна осећања страха, ужаса, стрепње, очајања итд.
Исто се може применити и на рај. Замисли да имаш сина којега много волиш и да је он током многих година радио на бродовима. Док спаваш, сањаш да се твој син вратио. Дубоко си дирнут и испуњен неизмерном радошћу. Трчиш према њему, грлиш га и љубиш. И док је твоје срце преплављено срећом, изненада се будиш и схваташ да је то био само сан. Разочаран си и враћаш се у стварност. Твоја душа је на неколико тренутака осећала укус раја, односно, била је испуњена радошћу и љубављу.
Дајући ти ова два примера, желим да ти покажем да постоје и пакао и рај. Ми их можемо делимично доживети још у овом животу, али ћемо их потпуно и целовито осетити тек након смрти. слична стања постоје у нашој души, зависно од њене природе. Уколико душа има нечисту савест и ако је обузета страхом, ужасом, стрепњом, очајањем, љубомором или клеветом она псотаје обитавалиште пакла. Међутим, ако душа осећа љубав, радост, доброту, наду, веру умереност и смирење, онда постаје обитавалиште раја.“

Starac_Pajisije_AKO_TI_OVDE_NA_ZEMLJI_IDE_PREVIE_DOBRO Из књиге Сузе за свет – Савремени светогорски старци
+ Старац Пајсије+

Advertisements

Kad laž režira, a istina odigra ulogu

Уобичајен

Laz kratke noge ima. To znači da ne može daleko stići? … O ..oo. Ne bih rekla. Nekako mi iz ovog ugla izgleda da mnogo brže trči nego istina. Dodje i istina na svoje mesto, ali dotle je laž već odigrala svoju perverznu ulogu. Nekad čak i nije u pitanju laž, već pogrešna opservacija. Manje strašno, efekat isti.

Nekoliko dana uzastopno su mi pričali kako je cvet u vrtu žute boje. Nisam imala volje da proveravam. Elem, posle izvesnog vremena nateram sebe da pogledam i imam šta videti. Nije bio žut, već beo. Ama čak ni svetlo žut. Jednostavno beo da belji ne može biti. Nekako nedugo potom stigoše gosti, i žene kao žene počeše pričati o cveću. Posle par pića mi rekoše da odem i naberem nekoliko onih divnih žutih cvetova da pokažem ljudima. Odem tako lagano i poberem pola onog  BELOG cveća i donesem. Gledaju me u čudu i verovatno se pitajući u sebi da li sam malo više popila ili sam blesava, kulturno izjaviše da sam donela pogrešnu biljku. Uhvatim za ruke ŽUTE članove moje porodice i odvedem ih do mesta gde su cvetići rasli. I znate šta su mi rekli?

– Pobogu zašto nisi ostavila nijednu onu divnu ružicu u vrtu, sve je ostalo tako bezbojno belo.

Mislite da je neko poverovao da nisam unistila vrtić, uprkos mojih stotinu potrošenih reči? Posumnjali možda, poverovali ne. Ovog puta je istina imala kratke noge. Sledećeg? Ne znam. Možda žuto postane crveno. Ili crveno-plavo…. Možda plavo sa žutim tufnicama, da ne kažem zvezdicama? Svejedno. Ljudi će ostati isti, a i dvorište- ma kako „našminkano“ bilo.

Nije do okolnosti… DO NAS JE

Уобичајен

Moglo je bolje…… Uvek je moglo biti više sunca onda kad prija, više kiše kad donosi smirenje svojim ravnomernim šumećim odjekom što podseća na dečije nogice dok tapkaju po toplim letnjim baricama. Snega, dok bezglasno kroji beli prekrivač svojim zvezdicama od sjajnih suza andjela. Vetra, dok mrsi kosu dragog pod sanjivim pogledom devojke. Moglo je…… Da nam samo sunce nije bilo pretoplo, kiša dosadna, sneg hladan, a vetar prejak. O da, moglo je.

no name

Уобичајен

Uzalud je popiti svu pamet ovog sveta u vremenima u kojima budale profitiraju na mnogim poljima. Dodje i vreme nemorala, gaženja i loših ljudi. I prodje. Kao što uvek biva. Dok još traje, iskoristiću priliku da napišem bujicu reči shodno danima u kojima bitišemo. Ali o tome nekog boljeg, kišnog dana koji će me naterati pod krov blogerske kućice.  Danas ću se pridruži populaciji veselih, pozitivnih i onih manje veselih koji iz svega ovog pokušavaju izvući najbolje.

zgodan

yyyyyyyyyyyyy

asasasassa

hitl

tit

jaci

imagesnnnnn

Na mostu il’ na ćupriji?

Уобичајен

Stadoh na pola. Šta mi bi i da krenem? Kao kad dodjete do polovine mosta, pa tek onda razmisljate. Dal’ je u pitanju most, možda. Nekako se s’ početka ne vidi druga polovina. Može biti da je pomalo srušen. Može biti i da je neprohodan,a možda je vreme i za djozluke. Ne znam. Sutra ću se vratiti da pogledam kako je na drugoj strani obale. Može biti da je lošije no ovde…

Oduvek sam osećala izvesnu dozu odvratnosti prema ljudima koji ne znaju šta hoće. Nikada nisam volela one koji oklevaju, koji pod maskom smirenosti prepuštaju stvari slučaju. Nekako du mi delovali prazno, neprivlačno u tom svom sivom oblaku smirenja. Sad, kako uvek stigne ono što najviše mrzite (kao nekakva bezvezna neminovnost života), tako siže i mene. Sasvim sigurno- ne znam šta hoću. Znam samo šta neću. Neki bi rekli da je i to početak. A nije. To je gore pomenuti most. Zaglaviš na sredini, pa to ti je. Što se ne držah one: Melius non incipient, quam desinunt?

Al’ nekad moramo početi. Makar neko drugi završio. S’ ovom ludačkom srećom koja me prati neko i hoće završiti, u reci, ili na drugoj obali. Neko sa mnogo više volje i malo više hrabrosti. A ja? Odoh da tražim drugi most.

Osmeh na lice

Уобичајен
Citati mudrih ljudi(1):

 

The past is a fog on our minds. The future? A complete dream. We cant neither guess the future, neither change the past.

……….

Stop acting so small. You are the universe in ecstatic motion.
……….
Look at me as many times as you wish,
but you won’t get to know me !
Since you have last seen me,
I’ve changed a hundred times !
………
„There is only one important point you must keep in your mind and let it be your guide. No matter what people call you, you are just who you are. Keep to this truth. You must ask yourself how is it you want to live your life. We live and we die, this is the truth that we can only face alone. No one can help us. So consider carefully, what prevents you from living the way you want to live your life?“

……

After despair,many hopes flourish just as after darkness, thousands of suns open and start to shine.

……….

Its your road, and yours alone.
others may walk it with you,
but no one can walk it for you.

………..

Raise your words, not voice.
It is rain that grows flowers, not thunder.

…………

Wherever you stand,
be the soul of that place.

…………….

Once the seed of faith takes root
it cannot be blown away
even by the strongest wind.
That’s a blessing.

……….

Don’t search for heaven and hell in the future. Both are now present. Whenever we manage to love without expectations, calculations, negotiations, we are indeed in heaven. Whenever we fight, hate, we are in hell.

~ Shams Tabrizi – Rumi

Za svako juče postoji i sutra

Уобичајен

Dva dečaka, zajedno odrasla. Dok su učili da hodaju gledali su jedan drugog kroz stari seoski plot. Dve kućice, jedna do druge. U jednoj roditelji sa sedmoro dece. U drugoj sve isto, samo jedno dete više. Očevi su radili u polju od jutra do mraka, a kad su deca već uveliko spavala večerali u tišini i teško se uvlačili u pohabanu čistu postelju. Majke vredne, požrtvovane i nežne. Siromaštvo je vladalo tih godina. Derani su se otimali oko parceta proje, za hleb nisu ni znali. Ipak, svako je pronašao svoj put. Dva najmladja dečaka su uz teška odricanja uspeli da završe školu u velikom gradu.

Velimir i Slavomir, kako su se zvali, postali su uspešni bogati ljudi. Svoje najbolje godine posvetili su radu i sticanju materijalnog. Pooženili se dobili svoju decu, zaboravili detinjstvo, ali nikad nisu prestali da mrze proju.

Velimir je sagradio prelepu kuću-vikendicu u svom rodnom selu, ali daleko od svojih sad već starih roditelja. Retko ih je posećivao, a i kod tih poseta osećao se kao da nema šta reći. Usta su mu bila suva, oči nemirne i uvek je žurio izazivajući suze u očima svoje stare majke.

Slavomir je rado dolazio u posete, ostajao po čitav vikend,  uprkos stalnom i upornom gundjanju svoje supruge.

Ni jedan, niti drugi nikad nisu uspeli svojoj deci usaditi želju da saznaju svoje korene.  S’ početka su bili mali, kasnije su uvek imali neke svoje obaveze.. dok već nije bilo prekasno.

Jednog petka uveče, dok je Slavomir po svom običaju vozio seoskom kaldrmom ugledao je Velimira kako teško korača ka svojoj novoj kući. Zaustavio je automobil, otvorio prozor i smešeći se samo ga posmatrao. Velimir je zastao i otresito ga upitao čemu taj osmeh. Dobio je odgovor koji nije očekivao. Odgovor da ga iza poluotvorenog prozora auta posmatraju dva plava oka dvogodišnjaka.

Ukočio se. Probolo ga je kao nož kroz grudi. Nož svih godina bežanja. Zažmurio je pomislio na svoju sad već odraslu decu. Oni nikad neće znati. Ni Slavomira, ni plot, ni trčanje oko kuće s’ parčetom proje u rukama. Ni porodični nedeljni odlazak u crkvu. Neće znati šta je to odricanje, glad, težak seljački rad od jutra do večeri. Oni nemaju korene, stvarne korene srpskog deteta, one koji se ne uče, već dobijaju s blagoslovom časnih roditelja. Pomislio je, a deca moje dece? Njima neće biti teško da napuste rodnu grudu za šaku dolara… plitki su ima koreni. Lako se čupaju kad prva oluja naidje. I zažali. Zažali za izgubljenim vremenom i istorijom koju nije uspeo reći. Onom koja se ne uči u školi.

Odmahnu rukom, pogleda Stanislava još jednom i uputi se prečicom ka staroj seoskoj crkvi.