Category Archives: secanja

Kad laž režira, a istina odigra ulogu

Уобичајен

Laz kratke noge ima. To znači da ne može daleko stići? … O ..oo. Ne bih rekla. Nekako mi iz ovog ugla izgleda da mnogo brže trči nego istina. Dodje i istina na svoje mesto, ali dotle je laž već odigrala svoju perverznu ulogu. Nekad čak i nije u pitanju laž, već pogrešna opservacija. Manje strašno, efekat isti.

Nekoliko dana uzastopno su mi pričali kako je cvet u vrtu žute boje. Nisam imala volje da proveravam. Elem, posle izvesnog vremena nateram sebe da pogledam i imam šta videti. Nije bio žut, već beo. Ama čak ni svetlo žut. Jednostavno beo da belji ne može biti. Nekako nedugo potom stigoše gosti, i žene kao žene počeše pričati o cveću. Posle par pića mi rekoše da odem i naberem nekoliko onih divnih žutih cvetova da pokažem ljudima. Odem tako lagano i poberem pola onog  BELOG cveća i donesem. Gledaju me u čudu i verovatno se pitajući u sebi da li sam malo više popila ili sam blesava, kulturno izjaviše da sam donela pogrešnu biljku. Uhvatim za ruke ŽUTE članove moje porodice i odvedem ih do mesta gde su cvetići rasli. I znate šta su mi rekli?

– Pobogu zašto nisi ostavila nijednu onu divnu ružicu u vrtu, sve je ostalo tako bezbojno belo.

Mislite da je neko poverovao da nisam unistila vrtić, uprkos mojih stotinu potrošenih reči? Posumnjali možda, poverovali ne. Ovog puta je istina imala kratke noge. Sledećeg? Ne znam. Možda žuto postane crveno. Ili crveno-plavo…. Možda plavo sa žutim tufnicama, da ne kažem zvezdicama? Svejedno. Ljudi će ostati isti, a i dvorište- ma kako „našminkano“ bilo.

Par

Уобичајен

Dvoje. Par. Ti i ja.

Cudno se osecam u kozi koja nije moja, tvoja je.

Pripijena ruka u mojoj, celo na celo naslonjeno.

Obavijas me kao vazduh, kao ponocni mir uspavanog deteta.

Disem te u svakom dahu, izdisem u tamu.

Strast i veo oko nas.

Podigao si ga.. Vise nas nema.

Ni kajanja, ni zaljenja. Samo ja.

U svom svetu, da svojim koracima koracam.

Olaksanje i snaga.

Secanja

Уобичајен

Secam se. Mnogo toga. Sta pricam, i  previse, imam pamcenje ko’ slon. Da sam barem malo manje, ili malo vise… Ma, ko ce znati sta bi bilo kad bi bilo. Ali, evo secam se jednog lepog letnjeg dana pre mnogo, mnogo godina, kada su mi sa suzama u ocima pevali ovu pesmu. Jedan od najlepsih tekstova, ikada….. A i pesma.

 

Ma, daj

Уобичајен

Prijateljica, ko’ prijateljica. Ima ih. Elem, danas je posmatram, gleda me u oci i… laze. Prosto ne mogu da poverujem, poznaje me toliko dobro da zna da sam je provalila. Crveni, ali nastavlja pricu. Saslusala sam do kraja, ispila kaficu i otisla kuci. Sela u moju crvenu fotelju za razmisljanje i slatko se ismejala. Toliko toga sam prosla u zivotu, radila na nekim poslovima, koji su nespojivi sa razumom i skromno shvatam filozofiju ljudi. Ma daj, po pokretima, migovima, mogu oceniti laz, a tek kod nekog koga znam. Razmisljam, zasto laz. Sakriti nesto. Kakva korist? I to shvatam. Pa, dobro. Samo da ne zaboravim da je podsetim da sledeci put ne gricka nokte, ne prekrsta ruke svaki cas i ne gleda u neku tacku levo, vec sagovornika u oci. Kad lazes, lazi ko’ covek, da barem posumnjam da je istina.  Uopste, kad radis nesto u zivotu, radi to kako valja. Ili nemoj raditi uopste.

Sve-jedno-je

Уобичајен

Letnja kisa je upravo odjurila negde, u vazduhu je ostao miris svezine i svetlost jednog, pa drugog suncevog zraka. Izasla je napolje i bosa trcala po mokroj travi. Trcala i smejala se, bila je u tom trenutku odraz srece. Znala sam, nije srecna, hvata momente i zadrzava ih u srcu, da u tmurnim danima moze da ih pregleda ponovo. Kao da je i sada gledam, u beloj haljini, kao svetlost je igrala u zelenilu. Razmisljam, da li isto dozivljavamo ovaj trenutak, zazeleh da je pozovem i upitam. Ali, zasto da joj prekidam let, pa ja sam samo jos jedan… poeta, kome je filozofija bila prva zelja za studiranje, neostvarena… Ne koraca to dvoje zajedno bas najbolje. Zazmurih i duboko udahnuh vazduh da sacuvam njegovu svezinu za neke vrele dane.

Svetlost nade

Уобичајен

Ne znam za ostale, ali meni pisanje predstavlja jedan vid rasterecenja. Kazem sta imam, napisem neku pricicu, vezanu za sebe ili druge, neku svoju misao, neki subjektivni dozivljaj. Ne pisem profesionalno, pisem emotivno. Pronasla sam svoju staru svesku sa nekim stihovima, koje pisah veoma, veoma davno. I samo jedno „zvrljanje“ o patnji, nadi i slobodi, veceras zelim da podelim sa vama.

 

Posmatram, evo ga jedan zrak svetlosti,

a na njemu prazna misao, sama.

Kao osuda, kao tama

ova misao svu svetlost slama.

 

Sta moze ovaj sam zrak svetlosti

u takvoj gustoj magli, neprozirnoj.

Kao sudbina, kao zla kob

ova magla zlatnoj svetlosti kopa grob.

 

Ko ce da pokusa da uhvati zrak svetlosti

i zarobi ga u kavez, zlatan?

Kao osudjenik, kao neko ko pati

ova svetlost ce samo nestati.

 

Kako od putovanja od dva sata – napraviti jedno koje traje osam?

Уобичајен

Beše dok smo još bili jedna država sa Crnom Gorom. Put putujem. Sedam u JAT-ov avion, u pomalo sumnjivom stanju. Nije od onih malih, što liče na stare poluzardjale autobuse, ali ipak nekako … Jeza. Posle višečasovnog čekanja na poletanje, krećemo za Beograd. Tako lepo doputujemo, kad ne lezi vraže, magla. Magla da se ne može videti ni gde je zemlja, a kamoli pista. Vraćaju nas na sledeći naš aerodrom, a sledeći na koji se moglo spustiti – Podgorica. Tako sedimo i cekamo… Sat, dva, tri…. Posle ovog trećeg, ja bih barem da zapalim cigaretu, da izadjem napolje. Ne moze. Ako izadjem to mi se računa kao mesto ulaska u zemlju, pa se snalazi kako ćeš od Podgorice nazad. Nekako ubedim kapetana da popušim cigaretu s njima, u kabini. Kao za inat, baterija u telefonu prazna. Pitam brata Srbina, mogu li da se poslužim njegovim telefonom, ne da. Pitam sledećeg, opet brat Srbin, kaže nema ni on baterije, a brbljao posle toga još pola sata. Ne znajući šta dalje, obratim se nekom strancu, na mom brljavom engleskom, i čovek mi dade telefon bez reči (ovo mi je već bila tema za razmišljanje, mi Srbi).  Peti sat, šesti sat….. Javiše može da se krene. Letimo mi tako lepo, kad na Surčinu magla ista kao što je i bila. Kreće spuštanje. Prvi put bezuspešno, gledam kroz prozorče i vidim idemo pravo na livadu. Drugi put, žena do mene uzela brojanicu, počinje da plače i da se moli. Gledam je, smirujem i razmišljam, pa ako je sudjeno, sudjeno. Sletesmo. Samo zahvaljujući našim pilotima. Sad su valjda nabavili neku opremu, al ipak ja letim samo kada je summer time. 😉