Category Archives: мисли

Osmeh na lice

Уобичајен
Citati mudrih ljudi(1):

 

The past is a fog on our minds. The future? A complete dream. We cant neither guess the future, neither change the past.

……….

Stop acting so small. You are the universe in ecstatic motion.
……….
Look at me as many times as you wish,
but you won’t get to know me !
Since you have last seen me,
I’ve changed a hundred times !
………
„There is only one important point you must keep in your mind and let it be your guide. No matter what people call you, you are just who you are. Keep to this truth. You must ask yourself how is it you want to live your life. We live and we die, this is the truth that we can only face alone. No one can help us. So consider carefully, what prevents you from living the way you want to live your life?“

……

After despair,many hopes flourish just as after darkness, thousands of suns open and start to shine.

……….

Its your road, and yours alone.
others may walk it with you,
but no one can walk it for you.

………..

Raise your words, not voice.
It is rain that grows flowers, not thunder.

…………

Wherever you stand,
be the soul of that place.

…………….

Once the seed of faith takes root
it cannot be blown away
even by the strongest wind.
That’s a blessing.

……….

Don’t search for heaven and hell in the future. Both are now present. Whenever we manage to love without expectations, calculations, negotiations, we are indeed in heaven. Whenever we fight, hate, we are in hell.

~ Shams Tabrizi – Rumi

Za svako juče postoji i sutra

Уобичајен

Dva dečaka, zajedno odrasla. Dok su učili da hodaju gledali su jedan drugog kroz stari seoski plot. Dve kućice, jedna do druge. U jednoj roditelji sa sedmoro dece. U drugoj sve isto, samo jedno dete više. Očevi su radili u polju od jutra do mraka, a kad su deca već uveliko spavala večerali u tišini i teško se uvlačili u pohabanu čistu postelju. Majke vredne, požrtvovane i nežne. Siromaštvo je vladalo tih godina. Derani su se otimali oko parceta proje, za hleb nisu ni znali. Ipak, svako je pronašao svoj put. Dva najmladja dečaka su uz teška odricanja uspeli da završe školu u velikom gradu.

Velimir i Slavomir, kako su se zvali, postali su uspešni bogati ljudi. Svoje najbolje godine posvetili su radu i sticanju materijalnog. Pooženili se dobili svoju decu, zaboravili detinjstvo, ali nikad nisu prestali da mrze proju.

Velimir je sagradio prelepu kuću-vikendicu u svom rodnom selu, ali daleko od svojih sad već starih roditelja. Retko ih je posećivao, a i kod tih poseta osećao se kao da nema šta reći. Usta su mu bila suva, oči nemirne i uvek je žurio izazivajući suze u očima svoje stare majke.

Slavomir je rado dolazio u posete, ostajao po čitav vikend,  uprkos stalnom i upornom gundjanju svoje supruge.

Ni jedan, niti drugi nikad nisu uspeli svojoj deci usaditi želju da saznaju svoje korene.  S’ početka su bili mali, kasnije su uvek imali neke svoje obaveze.. dok već nije bilo prekasno.

Jednog petka uveče, dok je Slavomir po svom običaju vozio seoskom kaldrmom ugledao je Velimira kako teško korača ka svojoj novoj kući. Zaustavio je automobil, otvorio prozor i smešeći se samo ga posmatrao. Velimir je zastao i otresito ga upitao čemu taj osmeh. Dobio je odgovor koji nije očekivao. Odgovor da ga iza poluotvorenog prozora auta posmatraju dva plava oka dvogodišnjaka.

Ukočio se. Probolo ga je kao nož kroz grudi. Nož svih godina bežanja. Zažmurio je pomislio na svoju sad već odraslu decu. Oni nikad neće znati. Ni Slavomira, ni plot, ni trčanje oko kuće s’ parčetom proje u rukama. Ni porodični nedeljni odlazak u crkvu. Neće znati šta je to odricanje, glad, težak seljački rad od jutra do večeri. Oni nemaju korene, stvarne korene srpskog deteta, one koji se ne uče, već dobijaju s blagoslovom časnih roditelja. Pomislio je, a deca moje dece? Njima neće biti teško da napuste rodnu grudu za šaku dolara… plitki su ima koreni. Lako se čupaju kad prva oluja naidje. I zažali. Zažali za izgubljenim vremenom i istorijom koju nije uspeo reći. Onom koja se ne uči u školi.

Odmahnu rukom, pogleda Stanislava još jednom i uputi se prečicom ka staroj seoskoj crkvi.

Ogledalo

Уобичајен

Već izvesno vreme demonstrativno odbijam da čitam novine, gledam TV ili slušam razgovore tipa „štabibilokadbibilo“. Umorila se, potrošila mnogo reči u vetar. Zakačih nešto u prolazu, priču o nekakvim izmenama Zakona o poreskom postupku…  i komentar kako radnici treba da se edukuju. Ponovo? Aman ljudi znate li vi koliko te edukacije koštaju? Sećate li se one nesrećne reorganizacije sudstva? Ajte malo da napunimo biblioteke, da pokažemo ovoj deci nešto šta vredi. Jesam li ja to nagazila na minu pesimizma, kad mi prva pomisao nije bila da će izmene biti dobre, nego baš ono drugo – za koliko će poreski obveznici biti ojadjeni? I da li će penzije i plate ponovo trpeti? MA, nisam. Nego bih pre rekla da ovi ljudi pojma nemaju šta rade. Da barem rade sinhronizovano, pa ni od po muke. Jok. Svak najpametniji. Baš je taj egoizam udružen sa željom za vlašću gadna stvar. Izgleda da u odredjenim momentima podrazumeva i nekakvu vrstu socijalnog slepila.

Tako se vraćam svom mirnom životu bez tolikih (dez)informacija. Jasne, dobro pozicionirane i čitko pojašnjene  slike umeju i te kako da zamute vid. Nekako bih volela da doživim poznije godine čistog pogleda na svet. Ipak, oči i jesu… ogledalo.

Reč

Уобичајен

Good times, bad times. Then good again, then bad. Life.

Ko vam je rekao da je život lep? Samo sam čula za jedan film pod tim nazivom. Iskustvo pokazuje barem jedno, da je život skup lepog i ružnog, dobrog i lošeg. A mi, mi smo dobri samo onoliko koliko smo dobra uspeli naučiti i zalepiti za dušu. Možda i onoliko koliko smo od toga uspeli podariti drugima. Davati, a ne grabiti. Podržavati bližnjeg, a ne kritikovati. I jedno na prvi pogled manje bitno, ali ima težinu veću od one koju je Atlas nosio na plećima – lepa reč. Izrečena, ili napisana, ona živi svoj život i ne može se vratiti u povoj tišine.

Tren

Уобичајен

Automobil je šumeo po utabanom putu od snega. Svetlost je bila prejaka, sunce je sijalo, a zraci su se vraćali odbijeni belinom pahulja koje su prekrile planinu. Stali smo, izašli i smejući se jedni drugima krenuli ka usamljenoj kući nasred šume. Neki su padali, neki su se grudvali, neki su ćutke koračali uživajući u danu. U daru. Sve što nas je mučilo ostalo je iza. Imali smo tu sposobnost da ostavimo brige po strani i uživamo u momentima. Sad samo krademo trenutke.

Dočekani srdačno, ozebli dobili po šolju tople kafe. Tada su se otvorila vrata i ugledala sam ga. Njega, od koga mi je srce zadrhtalo, drhtaj se preneo na usne i pretvorio u smešak, toplota se razlila po stomaku i prešla na dlan koji sam mu pružila. Nisam ga očekivala, ne tu, ne tada.

Danas, dok sam ga posmatrala kako priča, dok sam gledala za njim kako odlazi, sva sećanja su proletela poput munje i ostavila smešak. Smešak vredan petnaest godina i samo jednog jedinog trenutka u vremenu. Smešak zbog koga vredi živeti. I voleti ljubav.

Слика

Dodje mi

Уобичајен

Dodje mi reč da napišem

o tvojim usnama od  meda

al’ nešto mi ne da

svaku strofu obrišem,

 

gumicom od svog daha,

pa ponovo ti oči vidim

i zažmurim, jer se stidim

očajnog poslednjeg uzdaha.

 

Dodje mi da nažvrljam ti ime,

da ti poklonim purpurno cveće,

tu, gde ni sveće planuti neće,

 

a uporno ih pališ jednu po jednu

za svaki, nedosanjanog dana, san

ko’  suza  kad pobegne ti na dlan.

 

Dodje mi, al’ mi se ne da…

1449492218_4_lovers_hug_xlarge

 

 

 

 

 

 

Uputstvo za dobijanje posla

Уобичајен

Uputstvo ce biti cudnog izgleda, posto cemo ovaj put krenuti.. OD KRAJA.

Vidite oglas odete, konkurisete, ispunili ste sve uslove, pozovu Vas.. Uljudno razgovarate, isto tako uljudno obuceni..Pokazete zavidno znanje…  I dobijete sledece odgovore (iz iskustva-bogatog):  „Zao nam je:
– kontaktiracemo vas (previse ste stari sa svojih jedno 35)
– treba nam neko da privuce musterije (niste dosli u suknji viseotkrivanegopokriva)
– niko ne zadovoljava uslove, konkurs ponisten (niko iz uze i sire familije, odnosno nadlezne stranke nije bio bolji od vas)
– niste se izjasnili da vam nase fleksibilno radno vreme odgovara (odbili ste ponudjenu veceru).“ …. itd…

Da ne bude zabune, niti javnog vredjanja tekst je upucen zainteresovanima za zaposlenje u drzavi koja se zove Bananarama. Ako postoji bilo kakva slicnost sa javnim, manje javnim ili tajnim licnostima, slucajna je. Isto tako, ako postoji slicnost sa nekim ljudima, situacijama, namerna nije, jer je tekst iskljucivo tragi-komicne prirode. Dakle, bilo da se radi o privatnoj firmi ili drzavnoj ustanovi (iz ovog izuzimam par zanimanja s’ kojima je Bananarama u deficitu, a koja se mogu nabrojati na prste jedne ruke), postupak za dobijanje posla je sledeci: uclanite se u stranku koja drzi odgovarajuci ORGAN za koji ste zainteresovani. Ako Vam uclanjenje ne pomogne, ili isto ne zelite, onda se posavetujte sa svojom uzom, sirom i najsirom familijom o tome koga imate u predstavnistvu Kraljevskog parlamenta Bananarame. Kada zadatu osobu pronadjete, priblizite joj se gore pomenutim putevima.. i opalaaa posao je tu. Postoji jos jedan nacin, malo je tezi, ali cu ga rado izneti. Ako je vas bliski prijatelj/rodjak/kum zaduzio nekog iz gore pomenutog parlamenta, nemojte propustiti priliku, zamolite ga da trazi protivuslugu…. Srecno 😀 🙂

Toliko u ovom javljanju, obavestavacemo vas o daljim desavanjima u nasoj dragoj Bananarami. Mozda se nesto i promeni.

 

Besplatne (malo-pa-sutra) stomatoloske usluge

Уобичајен

Kratak tekst.. Cinjenice.. Kritika. I pitanje. Zakonom o zdravstvenom osiguranju od (cini mi se) februara 2012.g., stomatoloske usluge za nezaposlena lica su besplatne, naravno uz potvrdu iz Zavoda za zaposljavanje. Kako kod nas na stomatologiji odlicno i kvalitetno rade, tako uzmem pomenutu potvrdu i odem. Na moju zalost, ali ne i po mom izboru, trenutno sam u grupi „nezaposlenih“ (citaj- gledajutebelokaodanecesdaradis). Dobila sam sledeci odgovor (zao mi sto ne snimih, jest da snimanje nije po Zakonu, al’ sto sta nije): „Zao nam je, placate, cena bele plombe (najmanja) 1200 din.“ Vratim se, procitam ZAKON ponovo… I nista mi nije jasno, OPET! Nije sporno, zapucala sam kod privatnika… ALI???!!! Jel’ se neko zezao, ili mene zezaju… Ili je zakon menjan..ponovo????

Covek.. i covek

Уобичајен
….»Šta ako se čoveka ne može navesti da išta kaže?
Kako doznaješ njegovu skrivenu narav?«

»Samo sednem pred njega bez reči,
i postavim lestve napravljene od strpljenja,
pa ako u njegovom prisustvu govor s one strane radosti
i s one strane žalosti počne da se izliva iz mojih grudi,
jasno mi je da mu je duša duboka i svetla
kao zvezda Kanopus što se nad Jemenom diže.
I zato, kada počnem da govorim, moćna bujica reči
briše sve pred sobom, i znam ga po onom što kažem,
i kako to kažem, jer izmeðu nas je otvoren prozor
kroz koji se noću meša vazduh naših života.«……. DŽELALUDIN RUMI