Author Archives: dusweet

About dusweet

Ako ne možeš da mi kažeš istinu, reci mi NAJBOLJU LAŽ

no name

Уобичајен

Uzalud je popiti svu pamet ovog sveta u vremenima u kojima budale profitiraju na mnogim poljima. Dodje i vreme nemorala, gaženja i loših ljudi. I prodje. Kao što uvek biva. Dok još traje, iskoristiću priliku da napišem bujicu reči shodno danima u kojima bitišemo. Ali o tome nekog boljeg, kišnog dana koji će me naterati pod krov blogerske kućice.  Danas ću se pridruži populaciji veselih, pozitivnih i onih manje veselih koji iz svega ovog pokušavaju izvući najbolje.

zgodan

yyyyyyyyyyyyy

asasasassa

hitl

tit

jaci

imagesnnnnn

Na mostu il’ na ćupriji?

Уобичајен

Stadoh na pola. Šta mi bi i da krenem? Kao kad dodjete do polovine mosta, pa tek onda razmisljate. Dal’ je u pitanju most, možda. Nekako se s’ početka ne vidi druga polovina. Može biti da je pomalo srušen. Može biti i da je neprohodan,a možda je vreme i za djozluke. Ne znam. Sutra ću se vratiti da pogledam kako je na drugoj strani obale. Može biti da je lošije no ovde…

Oduvek sam osećala izvesnu dozu odvratnosti prema ljudima koji ne znaju šta hoće. Nikada nisam volela one koji oklevaju, koji pod maskom smirenosti prepuštaju stvari slučaju. Nekako du mi delovali prazno, neprivlačno u tom svom sivom oblaku smirenja. Sad, kako uvek stigne ono što najviše mrzite (kao nekakva bezvezna neminovnost života), tako siže i mene. Sasvim sigurno- ne znam šta hoću. Znam samo šta neću. Neki bi rekli da je i to početak. A nije. To je gore pomenuti most. Zaglaviš na sredini, pa to ti je. Što se ne držah one: Melius non incipient, quam desinunt?

Al’ nekad moramo početi. Makar neko drugi završio. S’ ovom ludačkom srećom koja me prati neko i hoće završiti, u reci, ili na drugoj obali. Neko sa mnogo više volje i malo više hrabrosti. A ja? Odoh da tražim drugi most.

Osmeh na lice

Уобичајен
Citati mudrih ljudi(1):

 

The past is a fog on our minds. The future? A complete dream. We cant neither guess the future, neither change the past.

……….

Stop acting so small. You are the universe in ecstatic motion.
……….
Look at me as many times as you wish,
but you won’t get to know me !
Since you have last seen me,
I’ve changed a hundred times !
………
„There is only one important point you must keep in your mind and let it be your guide. No matter what people call you, you are just who you are. Keep to this truth. You must ask yourself how is it you want to live your life. We live and we die, this is the truth that we can only face alone. No one can help us. So consider carefully, what prevents you from living the way you want to live your life?“

……

After despair,many hopes flourish just as after darkness, thousands of suns open and start to shine.

……….

Its your road, and yours alone.
others may walk it with you,
but no one can walk it for you.

………..

Raise your words, not voice.
It is rain that grows flowers, not thunder.

…………

Wherever you stand,
be the soul of that place.

…………….

Once the seed of faith takes root
it cannot be blown away
even by the strongest wind.
That’s a blessing.

……….

Don’t search for heaven and hell in the future. Both are now present. Whenever we manage to love without expectations, calculations, negotiations, we are indeed in heaven. Whenever we fight, hate, we are in hell.

~ Shams Tabrizi – Rumi

Za svako juče postoji i sutra

Уобичајен

Dva dečaka, zajedno odrasla. Dok su učili da hodaju gledali su jedan drugog kroz stari seoski plot. Dve kućice, jedna do druge. U jednoj roditelji sa sedmoro dece. U drugoj sve isto, samo jedno dete više. Očevi su radili u polju od jutra do mraka, a kad su deca već uveliko spavala večerali u tišini i teško se uvlačili u pohabanu čistu postelju. Majke vredne, požrtvovane i nežne. Siromaštvo je vladalo tih godina. Derani su se otimali oko parceta proje, za hleb nisu ni znali. Ipak, svako je pronašao svoj put. Dva najmladja dečaka su uz teška odricanja uspeli da završe školu u velikom gradu.

Velimir i Slavomir, kako su se zvali, postali su uspešni bogati ljudi. Svoje najbolje godine posvetili su radu i sticanju materijalnog. Pooženili se dobili svoju decu, zaboravili detinjstvo, ali nikad nisu prestali da mrze proju.

Velimir je sagradio prelepu kuću-vikendicu u svom rodnom selu, ali daleko od svojih sad već starih roditelja. Retko ih je posećivao, a i kod tih poseta osećao se kao da nema šta reći. Usta su mu bila suva, oči nemirne i uvek je žurio izazivajući suze u očima svoje stare majke.

Slavomir je rado dolazio u posete, ostajao po čitav vikend,  uprkos stalnom i upornom gundjanju svoje supruge.

Ni jedan, niti drugi nikad nisu uspeli svojoj deci usaditi želju da saznaju svoje korene.  S’ početka su bili mali, kasnije su uvek imali neke svoje obaveze.. dok već nije bilo prekasno.

Jednog petka uveče, dok je Slavomir po svom običaju vozio seoskom kaldrmom ugledao je Velimira kako teško korača ka svojoj novoj kući. Zaustavio je automobil, otvorio prozor i smešeći se samo ga posmatrao. Velimir je zastao i otresito ga upitao čemu taj osmeh. Dobio je odgovor koji nije očekivao. Odgovor da ga iza poluotvorenog prozora auta posmatraju dva plava oka dvogodišnjaka.

Ukočio se. Probolo ga je kao nož kroz grudi. Nož svih godina bežanja. Zažmurio je pomislio na svoju sad već odraslu decu. Oni nikad neće znati. Ni Slavomira, ni plot, ni trčanje oko kuće s’ parčetom proje u rukama. Ni porodični nedeljni odlazak u crkvu. Neće znati šta je to odricanje, glad, težak seljački rad od jutra do večeri. Oni nemaju korene, stvarne korene srpskog deteta, one koji se ne uče, već dobijaju s blagoslovom časnih roditelja. Pomislio je, a deca moje dece? Njima neće biti teško da napuste rodnu grudu za šaku dolara… plitki su ima koreni. Lako se čupaju kad prva oluja naidje. I zažali. Zažali za izgubljenim vremenom i istorijom koju nije uspeo reći. Onom koja se ne uči u školi.

Odmahnu rukom, pogleda Stanislava još jednom i uputi se prečicom ka staroj seoskoj crkvi.

Ogledalo

Уобичајен

Već izvesno vreme demonstrativno odbijam da čitam novine, gledam TV ili slušam razgovore tipa „štabibilokadbibilo“. Umorila se, potrošila mnogo reči u vetar. Zakačih nešto u prolazu, priču o nekakvim izmenama Zakona o poreskom postupku…  i komentar kako radnici treba da se edukuju. Ponovo? Aman ljudi znate li vi koliko te edukacije koštaju? Sećate li se one nesrećne reorganizacije sudstva? Ajte malo da napunimo biblioteke, da pokažemo ovoj deci nešto šta vredi. Jesam li ja to nagazila na minu pesimizma, kad mi prva pomisao nije bila da će izmene biti dobre, nego baš ono drugo – za koliko će poreski obveznici biti ojadjeni? I da li će penzije i plate ponovo trpeti? MA, nisam. Nego bih pre rekla da ovi ljudi pojma nemaju šta rade. Da barem rade sinhronizovano, pa ni od po muke. Jok. Svak najpametniji. Baš je taj egoizam udružen sa željom za vlašću gadna stvar. Izgleda da u odredjenim momentima podrazumeva i nekakvu vrstu socijalnog slepila.

Tako se vraćam svom mirnom životu bez tolikih (dez)informacija. Jasne, dobro pozicionirane i čitko pojašnjene  slike umeju i te kako da zamute vid. Nekako bih volela da doživim poznije godine čistog pogleda na svet. Ipak, oči i jesu… ogledalo.

Reč

Уобичајен

Good times, bad times. Then good again, then bad. Life.

Ko vam je rekao da je život lep? Samo sam čula za jedan film pod tim nazivom. Iskustvo pokazuje barem jedno, da je život skup lepog i ružnog, dobrog i lošeg. A mi, mi smo dobri samo onoliko koliko smo dobra uspeli naučiti i zalepiti za dušu. Možda i onoliko koliko smo od toga uspeli podariti drugima. Davati, a ne grabiti. Podržavati bližnjeg, a ne kritikovati. I jedno na prvi pogled manje bitno, ali ima težinu veću od one koju je Atlas nosio na plećima – lepa reč. Izrečena, ili napisana, ona živi svoj život i ne može se vratiti u povoj tišine.

Tren

Уобичајен

Automobil je šumeo po utabanom putu od snega. Svetlost je bila prejaka, sunce je sijalo, a zraci su se vraćali odbijeni belinom pahulja koje su prekrile planinu. Stali smo, izašli i smejući se jedni drugima krenuli ka usamljenoj kući nasred šume. Neki su padali, neki su se grudvali, neki su ćutke koračali uživajući u danu. U daru. Sve što nas je mučilo ostalo je iza. Imali smo tu sposobnost da ostavimo brige po strani i uživamo u momentima. Sad samo krademo trenutke.

Dočekani srdačno, ozebli dobili po šolju tople kafe. Tada su se otvorila vrata i ugledala sam ga. Njega, od koga mi je srce zadrhtalo, drhtaj se preneo na usne i pretvorio u smešak, toplota se razlila po stomaku i prešla na dlan koji sam mu pružila. Nisam ga očekivala, ne tu, ne tada.

Danas, dok sam ga posmatrala kako priča, dok sam gledala za njim kako odlazi, sva sećanja su proletela poput munje i ostavila smešak. Smešak vredan petnaest godina i samo jednog jedinog trenutka u vremenu. Smešak zbog koga vredi živeti. I voleti ljubav.

Слика

Pismo

Уобичајен

Tvoje zelene oči od smaragda gledale su me u neverici, kao da me nikad ranije nisi sreo. Pune usne razvučene u zbunjen smešak dečaka kome su oteli omiljenu igračku. Htela sam reći, ali su mi reči davno zapele u grlu, nemo razmišljam. Potom ti napisah pismo, jer drugačije ne umem.. Znam, dobro znam da ga još čuvaš.

papirus1

 

Dodje mi

Уобичајен

Dodje mi reč da napišem

o tvojim usnama od  meda

al’ nešto mi ne da

svaku strofu obrišem,

 

gumicom od svog daha,

pa ponovo ti oči vidim

i zažmurim, jer se stidim

očajnog poslednjeg uzdaha.

 

Dodje mi da nažvrljam ti ime,

da ti poklonim purpurno cveće,

tu, gde ni sveće planuti neće,

 

a uporno ih pališ jednu po jednu

za svaki, nedosanjanog dana, san

ko’  suza  kad pobegne ti na dlan.

 

Dodje mi, al’ mi se ne da…

1449492218_4_lovers_hug_xlarge