Monthly Archives: јун 2013

Сузе за свет

Уобичајен

Старца је посетио и један човек желећи да са њим разговара о проблемима везаним за његову децу. Неправедно се жалио да деца непоштено поступају према њему. Старац је покушавао да га увери како проблем треба да размотри са духовне тачке гледишта:
„Теби ће користити уколико буду неправедно поступали према теби, јер ћеш зато после смрти бити награђен.“
Човек је на то рекао:
„Оче, ја не верујем да пакао, рај и живот после смрти уопште постоје. Једино верујем у постојање неке надприродне силе.“
Старац му је са осмехом одговорио:
„Добро, и то је боље него ништа. Уколико Христос и живот после смрти не постоје, зар ти мислиш да су луди сви ови монаси и монахиње који су се одрекли света и живе на усамљеним местима? Осим тога, и пакао и рај постоје. Наша душа доживљава и једно и друго јер су то духовна стања, а не нека места на којима пламти ватра или певају птице. Даћу ти један пример.
Претпоставимо да спаваш и сањаш да се спремаш да нешто украдеш.Одједном, у твоју душу се увлачи страх јер мислиш да би неко могао да те види. И заиста, људи су те видели и покушавају да те ухвате. Почињеш да бежиш јер страхујеш да би могао бити ухваћен и погубљен. Такве помисли изазивају осећања патње и стрепње. Твоја душа испуњена је очајањем, разочарењем и страхом због онога што би ти се могло догодити. У сну почињеш да се знојиш и да се преврћеш по кревету, а онда се сасвим изненада будиш. Схваташ да је то био само ружан сан, ноћна мора и постепено се смирујеш. Оно што је твоја душа доживљавала током тих неколико тренутака био је пакао, односно доживљај душевног мучења. Твоја душа је била обузета страхом, ужасом, патњом,стрепњом, очајањем и разочарењем.
Пакао није место на којем се душе кувају у котловима него стање у којем ће се душа наћи након што напусти тело. Тада ћеш схватити истину и патићеш јер ниси поверовао Христу и Његовој проповеди о животу после смрти. Душа ће тада бити далеко свеснија кривице због својих поступака и доживљаваће непријатна осећања страха, ужаса, стрепње, очајања итд.
Исто се може применити и на рај. Замисли да имаш сина којега много волиш и да је он током многих година радио на бродовима. Док спаваш, сањаш да се твој син вратио. Дубоко си дирнут и испуњен неизмерном радошћу. Трчиш према њему, грлиш га и љубиш. И док је твоје срце преплављено срећом, изненада се будиш и схваташ да је то био само сан. Разочаран си и враћаш се у стварност. Твоја душа је на неколико тренутака осећала укус раја, односно, била је испуњена радошћу и љубављу.
Дајући ти ова два примера, желим да ти покажем да постоје и пакао и рај. Ми их можемо делимично доживети још у овом животу, али ћемо их потпуно и целовито осетити тек након смрти. слична стања постоје у нашој души, зависно од њене природе. Уколико душа има нечисту савест и ако је обузета страхом, ужасом, стрепњом, очајањем, љубомором или клеветом она псотаје обитавалиште пакла. Међутим, ако душа осећа љубав, радост, доброту, наду, веру умереност и смирење, онда постаје обитавалиште раја.“

Starac_Pajisije_AKO_TI_OVDE_NA_ZEMLJI_IDE_PREVIE_DOBRO Из књиге Сузе за свет – Савремени светогорски старци
+ Старац Пајсије+

Kad laž režira, a istina odigra ulogu

Уобичајен

Laz kratke noge ima. To znači da ne može daleko stići? … O ..oo. Ne bih rekla. Nekako mi iz ovog ugla izgleda da mnogo brže trči nego istina. Dodje i istina na svoje mesto, ali dotle je laž već odigrala svoju perverznu ulogu. Nekad čak i nije u pitanju laž, već pogrešna opservacija. Manje strašno, efekat isti.

Nekoliko dana uzastopno su mi pričali kako je cvet u vrtu žute boje. Nisam imala volje da proveravam. Elem, posle izvesnog vremena nateram sebe da pogledam i imam šta videti. Nije bio žut, već beo. Ama čak ni svetlo žut. Jednostavno beo da belji ne može biti. Nekako nedugo potom stigoše gosti, i žene kao žene počeše pričati o cveću. Posle par pića mi rekoše da odem i naberem nekoliko onih divnih žutih cvetova da pokažem ljudima. Odem tako lagano i poberem pola onog  BELOG cveća i donesem. Gledaju me u čudu i verovatno se pitajući u sebi da li sam malo više popila ili sam blesava, kulturno izjaviše da sam donela pogrešnu biljku. Uhvatim za ruke ŽUTE članove moje porodice i odvedem ih do mesta gde su cvetići rasli. I znate šta su mi rekli?

– Pobogu zašto nisi ostavila nijednu onu divnu ružicu u vrtu, sve je ostalo tako bezbojno belo.

Mislite da je neko poverovao da nisam unistila vrtić, uprkos mojih stotinu potrošenih reči? Posumnjali možda, poverovali ne. Ovog puta je istina imala kratke noge. Sledećeg? Ne znam. Možda žuto postane crveno. Ili crveno-plavo…. Možda plavo sa žutim tufnicama, da ne kažem zvezdicama? Svejedno. Ljudi će ostati isti, a i dvorište- ma kako „našminkano“ bilo.

Nije do okolnosti… DO NAS JE

Уобичајен

Moglo je bolje…… Uvek je moglo biti više sunca onda kad prija, više kiše kad donosi smirenje svojim ravnomernim šumećim odjekom što podseća na dečije nogice dok tapkaju po toplim letnjim baricama. Snega, dok bezglasno kroji beli prekrivač svojim zvezdicama od sjajnih suza andjela. Vetra, dok mrsi kosu dragog pod sanjivim pogledom devojke. Moglo je…… Da nam samo sunce nije bilo pretoplo, kiša dosadna, sneg hladan, a vetar prejak. O da, moglo je.