Za svako juče postoji i sutra

Уобичајен

Dva dečaka, zajedno odrasla. Dok su učili da hodaju gledali su jedan drugog kroz stari seoski plot. Dve kućice, jedna do druge. U jednoj roditelji sa sedmoro dece. U drugoj sve isto, samo jedno dete više. Očevi su radili u polju od jutra do mraka, a kad su deca već uveliko spavala večerali u tišini i teško se uvlačili u pohabanu čistu postelju. Majke vredne, požrtvovane i nežne. Siromaštvo je vladalo tih godina. Derani su se otimali oko parceta proje, za hleb nisu ni znali. Ipak, svako je pronašao svoj put. Dva najmladja dečaka su uz teška odricanja uspeli da završe školu u velikom gradu.

Velimir i Slavomir, kako su se zvali, postali su uspešni bogati ljudi. Svoje najbolje godine posvetili su radu i sticanju materijalnog. Pooženili se dobili svoju decu, zaboravili detinjstvo, ali nikad nisu prestali da mrze proju.

Velimir je sagradio prelepu kuću-vikendicu u svom rodnom selu, ali daleko od svojih sad već starih roditelja. Retko ih je posećivao, a i kod tih poseta osećao se kao da nema šta reći. Usta su mu bila suva, oči nemirne i uvek je žurio izazivajući suze u očima svoje stare majke.

Slavomir je rado dolazio u posete, ostajao po čitav vikend,  uprkos stalnom i upornom gundjanju svoje supruge.

Ni jedan, niti drugi nikad nisu uspeli svojoj deci usaditi želju da saznaju svoje korene.  S’ početka su bili mali, kasnije su uvek imali neke svoje obaveze.. dok već nije bilo prekasno.

Jednog petka uveče, dok je Slavomir po svom običaju vozio seoskom kaldrmom ugledao je Velimira kako teško korača ka svojoj novoj kući. Zaustavio je automobil, otvorio prozor i smešeći se samo ga posmatrao. Velimir je zastao i otresito ga upitao čemu taj osmeh. Dobio je odgovor koji nije očekivao. Odgovor da ga iza poluotvorenog prozora auta posmatraju dva plava oka dvogodišnjaka.

Ukočio se. Probolo ga je kao nož kroz grudi. Nož svih godina bežanja. Zažmurio je pomislio na svoju sad već odraslu decu. Oni nikad neće znati. Ni Slavomira, ni plot, ni trčanje oko kuće s’ parčetom proje u rukama. Ni porodični nedeljni odlazak u crkvu. Neće znati šta je to odricanje, glad, težak seljački rad od jutra do večeri. Oni nemaju korene, stvarne korene srpskog deteta, one koji se ne uče, već dobijaju s blagoslovom časnih roditelja. Pomislio je, a deca moje dece? Njima neće biti teško da napuste rodnu grudu za šaku dolara… plitki su ima koreni. Lako se čupaju kad prva oluja naidje. I zažali. Zažali za izgubljenim vremenom i istorijom koju nije uspeo reći. Onom koja se ne uči u školi.

Odmahnu rukom, pogleda Stanislava još jednom i uputi se prečicom ka staroj seoskoj crkvi.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s