Tren

Уобичајен

Automobil je šumeo po utabanom putu od snega. Svetlost je bila prejaka, sunce je sijalo, a zraci su se vraćali odbijeni belinom pahulja koje su prekrile planinu. Stali smo, izašli i smejući se jedni drugima krenuli ka usamljenoj kući nasred šume. Neki su padali, neki su se grudvali, neki su ćutke koračali uživajući u danu. U daru. Sve što nas je mučilo ostalo je iza. Imali smo tu sposobnost da ostavimo brige po strani i uživamo u momentima. Sad samo krademo trenutke.

Dočekani srdačno, ozebli dobili po šolju tople kafe. Tada su se otvorila vrata i ugledala sam ga. Njega, od koga mi je srce zadrhtalo, drhtaj se preneo na usne i pretvorio u smešak, toplota se razlila po stomaku i prešla na dlan koji sam mu pružila. Nisam ga očekivala, ne tu, ne tada.

Danas, dok sam ga posmatrala kako priča, dok sam gledala za njim kako odlazi, sva sećanja su proletela poput munje i ostavila smešak. Smešak vredan petnaest godina i samo jednog jedinog trenutka u vremenu. Smešak zbog koga vredi živeti. I voleti ljubav.

Слика

8 responses »

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s