Dodje mi reč da napišem
o tvojim usnama od meda
al’ nešto mi ne da
svaku strofu obrišem,
gumicom od svog daha,
pa ponovo ti oči vidim
i zažmurim, jer se stidim
očajnog poslednjeg uzdaha.
Dodje mi da nažvrljam ti ime,
da ti poklonim purpurno cveće,
tu, gde ni sveće planuti neće,
a uporno ih pališ jednu po jednu
za svaki, nedosanjanog dana, san
ko’ suza kad pobegne ti na dlan.
Dodje mi, al’ mi se ne da…
