Dodje mi reč da napišem
o tvojim usnama od meda
al’ nešto mi ne da
svaku strofu obrišem,
gumicom od svog daha,
pa ponovo ti oči vidim
i zažmurim, jer se stidim
očajnog poslednjeg uzdaha.
Dodje mi da nažvrljam ti ime,
da ti poklonim purpurno cveće,
tu, gde ni sveće planuti neće,
a uporno ih pališ jednu po jednu
za svaki, nedosanjanog dana, san
ko’ suza kad pobegne ti na dlan.
Dodje mi, al’ mi se ne da…
dusweet 
You must be logged in to post a comment.