Daily Archives: 18 септембра, 2012

Uspavana savest, kukavicluk, ili ponovo nesto trece?

Уобичајен

Prolaznik u noci. Sa upaljenom cigaretom krupnim koracima koraca u susret necemu. Cemu, ni on vise nije siguran. Slaba kisica preti da se okrene u oluju. Drvece vec pocinje da se povija pod naletima vetra. Ne mareci, on i dalje grabi napred. U parku, negde u teskom nevidljivom mraku zacu vrisak. Zastade na trenutak, ali ne. To je bilo samo zavijanje pasa. Nije otisao da proveri, pod koprenom svojih misli,  jedino bitno je da sto pre stigne kuci.  Nikada ga nije zanimalo sta drugi rade.

Ujutru je ustao, po starom dobrom obicaju seo da uz kafu pogleda vesti na svom novom televizoru. Vec mesec dana od kada ga je kupio, a jos uvek sa smeskom uzima daljinski u ruke. Zadovoljan je svojim zivotom, ima svu materijalnu sigurnost koja mu je potrebna. Iz razmisljanja ga trze glas voditeljke i vest da je prethodno vece u parku silovana devojka. Trze se. To je bio „onaj“ park. „Onaj“ vrisak. Savest ga je opominjala, ali je ubrzo umiri.  Sta bi on i onako mogao da uradi? Ko zna koliko je napadaca bilo. Mozda bi i njegov zivot bio ugrozen. Ipak, nikome nije ispricao za ovaj dogadjaj. Nije mu jasno zasto, ali je sve zadrzao u sebi. Nekako je na dnevnom svetlu sve izgledalo drugacije.

 

Ljubav ili nesto trece

Уобичајен

Ne bas tako popularna tema u Srbiji sudeci po Face Book-u. Jedan kratak clanak, odnosno jedno ispravno misljenje naseg poznatog glumca o ljudskosti, dobroti i moralu prelazi preko stranica neopazen. Neprocitan. Zar je moguce da smo postali toliko povrsni? Ona cuvena „nemam vremena“ ne pije vodu. Vremena ima dovoljno za igrice, za gluposti koje nemam srca ni da pomenem, za isprazne razgovore, za ogovaranja. Zaista, zar je moguce da smo se toliko srozali? Nema dalje. Prvo, ne umemo pravilno da se izrazavamo, a kamoli da pisemo. Reci cete, previse kriticki napisano, ali nista od ovog nije laz. Nazalost. Zar je toliko tesko  reci nesto lepo, pomoci nekom u nevolji. Evo, ovde se zaustavljam. Pre nekog vremena sam imala situaciju koju nisam mogla resiti sama, ali sam isto tako imala nekog ko mi je u treptaju oka mogao pomoci da sve bude dovedeno u red. Da ta osoba to nije znala, razumela bih. Ne, saznanje je bilo tu, ali je po mom skromnom misljenju bilo mnogo lepse gledati nekog kako se gusi. Sitnica je mozda, ali se isto tako moze uporediti sa covekom koji prolazi kraj davljenika i okrece glavu na drugu stranu. Mozda se cak i smeje, ko zna. Ne, ne moze nama biti dobro u ovoj drzavi. Stojim iza ovih reci potpuno. Dokle god  smo zauzeti samo sobom gazeci po drugima, ne moze. Neki… ljudi onako usput pominju politiku. Koji politicari, pa i oni su iz ovog naroda iznikli, nisu pali sa Marsa, pa da nam budu dobri. Kakav narod, takva i drzava. Pitam se dokle? Verovatno do sledeceg sukoba, sav ovaj bes i sebicnost se moraju ispoljiti negde. Uskoro cemo i znati gde. Opet, nazalost.

Ah, da. Naslov jeste ljubav. Ljubav, jer smo je izgubili negde usput. Ljubav prema bliznjem. Ostaje nam ono „trece“. „Drugog“ nema, to je citava preskocena generacija u vaspitanju dece da na prvom mestu budu ljudi, pa tek onda sve ostalo.