Monthly Archives: децембар 2011

Let

Уобичајен

Postao je sve ono sto je sanjao. Te suncane zore posute rosom, od gusenice je nastao, divan u svojim bojama, zlatno plavim nijansama neba. Rasirio je krila da se osuse, poleteo, svez vazduh oko njega, dah ponovnog rodjenja ga nosio iznad sarenila razbudjene prirode. Leprsao je iznad svog vrta, ponosan i lep, sve dok ga umor nije savladao. Spustio se na obliznji zbun i tada ugledao…. Nju, belu, rascvetalu, mirisnu, od sna stakanu ruzu. Od tog dana se sa svojih lutanja uvek vracao u narucje njenih belih latica. Ona je odolevala vetru, kisi, skrivala se od pogleda ljudi cekajuci da oseti nezni dodir zlatno plavih krila.

Tog podneva je slatkom pesmom dosao i nasao je tuznu, bez ijedne latice. Nije ga mogla dodirnuti, nije mogla izgovoriti svoje prelepe price koje je toliko voleo. A on, on nije mogao preziveti njenu tugu. Skupio je svoja drhtava krila tu na njenoj stabljici i zaspao, zauvek.

Lutanja

Уобичајен

Lutala mi dusa… pescanim sprudovima, mesecevim stazama, letela na krilima sokola, uranjala u dubine okeana. Trazila, nalazila, nadala se i plakala, smejala se i tugovala. Prolazila kroz kapije cuvane kiklopima, ulazila u tajne odaje mracnih tajni i svetlih odraza. Na svakom putovanju sakupljala, uzdizala se i jacala. Sem jednog, na jednom ostao delic. Neizrecen, umesto njega deo neciji, a ipak moj… Sakupljen u suzi andjela.

Tamo daleko

Уобичајен

Ponoć je otkucala dva minuta ranije. Uzalud protraćena dva minuta. Mala šarena jelka u uglu sobe, rugala se, beležeci Novu Godinu. Ponovo, neku novu. Postavljena trpeza i mnoštvo ljudi sa časom u ruci. Nazdravljaju. Cupkaju uz muziku devet gora daleku. U tudjini. Belještavo, divno .. i prazno. Ne prizivaju sećanja, ne gledaju stare fotografije. Dve su staze, pobeći od svega otačkog, ili ostati nesrećan i tudj.

Kazna, zlocin, ili ipak…

Уобичајен

Zivotarim po hodnicima poluraspadnute dvorane zelja. Nisam sama. Mnogo nas je, koji tako hodamo, izgubljeni. Neko je protrcao pored mene zureci samo njemu znanim putevima. Prazna odaja je cekala. Rezervisana unapred, za nade. U velikom ogledalu ugledah vitku zensku priliku kako mi se smesi neznim osmehom. Samo polica u uglu natrpana starim pozuletim knjigama. Jedna je stajala otvorena negde na polovini, neispisana. Na koricama samo reci: „Ovaj zivot sta li je, zlocin ili kazna?“  Nekome zlocin, nekome kazna bez zlocina. Kako kome podeljeno. Visoka vrata od teskog drveta zaskripase, ovo ipak nije bila moja soba. Kretoh, u onu koju sam ugledala na kraju hodnika, jednu sa plavim vratima, plavim kao odsjaj Sunca u svezoj vodi zorom okupanog okeana…. uzdaha.

Jos poneka od igraca recima

Уобичајен

„Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se
isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili p’ola dva, i ona će negde zastati pod
zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće…
I onda će znati…
Dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam
jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije…
Uzdahnuće, predosećam?
Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda na vodi…
Biće sama, nadam se?
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam
poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina…
Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo…
Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…
Štedeći se…
Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nađem…“

 

„Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
– Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi…“

 

„I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš
ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i
prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu
kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a
godinama je znaš…
I zaplakaćeš, istog časa…
I najzad shvatiti kako sam te voleo…“

 

„…I trgao se. Uplašen…
Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih želeo da poljubim?
Ali, ne sad. Jednom. Možda…
Ja sam momak staromodan. Prevaziđen. Po mojoj religiji, moja želja je samo pola želje…
Lepo sanjaj, mali mišu nabareni. Ko zna da li ceš mi ikad više biti tako blizu? Možda ću se kajati, možda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se setim ove noći…
Neka…
Ako ikad budemo spavali zajedno, to će biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko neće spavati za vreme tog spavanja…
Laku noć, njene pospane oči…“

Balasevic

 

Strah

Уобичајен

Stajao je na uglu, sam, cekao. Prilazila mu je laganim koracima, kao da je zelela da mu se prikrade iza ledja. I zaista, ocekivao ju je sa druge strane. U trenu se okrenuo i ugledao je, na metar od sebe. Nije bila imaginacija, bila je stvarna kao i ta noc. I slatka kao davno zaboravljeni ukus toliko zeljene cokolade iz detinjstva. Nije mogao odoleti, a da ne zavuce prste u njenu razbarusenu kosu. Pogledala ga je. Od tog pogleda nesto se u njemu pokrenulo, neko davno zaboravljeno osecanje, koje nije umeo da definise. Oci su joj sijale sjajem hiljadu upaljenih svecica. Nije mogao, nije zeleo to osecanje, mada ga je peklo u svakoj pori. Zazmurio je, u nozdrve se uvukao opojni miris parfema. Bila je opasna. Daleko opasnija no sto je ocekivao. Opasna po njega. Morao je… Pustiti je da ode.

 

Plava ptica

Уобичајен

… Imala je perje vizantijsko. Velicanstvena u svojoj posebnosti, zato uvek usamljena. Sedela je na grani starog kestena, glave pognute ka krilu. Posmatrala slova urezana u gruboj kori stabla, par koji se ljubio pod krosnjom. Suznih ociju predje preko odsjaja svetlosti u vodi bistre reke u daljini. Satkana od dobrote, bolelo je. Boleo je bol ljudskog neznanja, okrutnosti pod okriljem blagog smeska. Trze se, rasiri krila da odleti negde, gde ce biti medju svojima. Samo plavicasti trag ostade iznad nesrecnog grada. I jedno pero. Vizantijsko. Pade lagano ispred stopala zaljubljenog para. Devojka se saze, uze ga u malenu rucicu, nasmesi se i udenu u kosu voljenog.

Raskrsca

Уобичајен

„Izmedju dva sveta, cetiri paralele, osam raskrsnica. Kada bih barem imala smernicu. Zar ne bi na svakom raskrscu trebao stajati neki putokaz?“, razmisljala je. Kisa je padala kao da se nebo otvorilo. Stopala su joj bila mokra, voda se sa kisobrana slivala u mlazevima. Tek poneki slucajni prolaznik bi brzim korakom prosao, ne osvrcuci se i zureci u toplinu svog doma. A ona, ona je stajala, cekajuci neki znak, neki nagovestaj koji ce je uputiti pravom ulicom. Sve su bile iste, sive i mokre, voda se valjala u potocima. Pomisli:  „Hladnoca je pocela da mi ulazi pod kozu, da ledi srce.“ Tada se nasmeja u sebi, odgovor joj je sve vreme bio ispred nosa. Razum je odlucio… Da ide onim putem koji ce joj otopiti srce.