Svoj na njihov nacin

Ljudi smo… Polazna tacka svakog mog gledista. Kao takvi, skloni smo 🙂 da svaku svoju odluku donosimo tako da nama samima bude bolje. Da kritikujemo stavove, koji nisu nasi. Da, ponekad i malo zgazimo, ocepimo nekog u prolazu. Stvar odluke, ili stvar osecanja, u oba slucaja ljudski sebicno. Nikako ne osudjujem, ali kada cujem te reci dodje mi da vristim…. Molim vas, nemojte mi reci da ste neku odluku doneli „za moje dobro“. I prestanite da me kritikujete „za moje dobro“. Za moje dobro, ostajem … samo svoja. I samo… srecna.

Poneki zivot, pomalo šale

Kazu da zivot nema alternativu. Zacudjujuce. Citala sam tu recenicu nekoliko puta glave nakrivljene u desno, nekako sam sama sebi izgledala kao malo kucence kome nista nije jasno. Kako zivot? Kakva alternativa? Cija? Zivota? Pa dobro, zivot je jedan, to su nas naucili jos kada smo kao mali ucili da prelazimo ulicu, valjda nam je usadjeno duboko. Taj osecaj opreznosti, strahovanja, zabrinutosti. U ovoj situaciji ostaje nejasno da li zivot nema alternativu, pa da ga skupimo oko sebe i cuvamo, ili nema alternativu, pa da ga prozivimo sto bolje mozemo. Sto mi, pak, na kraju daje dve alternative. I sto puteva….