Daleko od tisine

Уобичајен

Godine su prolazile u cutanju, doslo je vreme da progovori. I, kada mu je data rec, nije imao nista da kaze. Toliko puta je pokusavao, gurao se u guzvi, trudio se da nadjaca buku uzalud. Video je dovoljno, cuo i previse, sada iznenada nije video svrhu svojih reci. Jer, sta god bi mu palo na um, bilo je isuvise ozbiljno, i suvise grubo i mudro. To nije nesto sto bi zeleli cuti. Pogleda oko sebe, gledali su ga sirom otvorenih ociju, u ocekivanju. Pogled mu odluta do jedne devojke, obucene u svetlu haljinu, veselih ociju.  Zavuce sake u dzepove, steze pesnice toliko da ga je zabolelo i izusti: „Srecni smo, mi ljudi. Nismo ni svesni koliko. Samo treba da izaberemo put srece.“ Okrete se i izadje napolje, u mrak. Duboko udahnu svez vazduh, oseti da je napokon slobodan i nasmeja se glasno, od srca. Da, rekao je ono sto ga je cutanje naucilo.

4 responses »

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s