Stajala je nasuprot njega, slusala ga kako govori. Reci su se nizale, polu istina, polu svasta. Nije marila. Previse je reci letelo izmedju njih, a da nisu to i mislili. Sada ga vise nije mogla shvatiti potpuno ozbiljno…. Gledala ga je pravo u oci, oci koje su iskazivale samo zbunjenost. Znala je da u momentu ne moze ocekivati odgovore, niti na pitanje da li voli, niti na bilo koje drugo. Zato je resila da u tom buketu recenica upakuje samo jednu, za koju je znala……… Znala da je samo srcem moze razumeti… Razumeo je, odgovorio, potpuno nesvesno…..
Nastavila je dalje sama. Razmisljajuci, izmedju tuge i srece. Nekada mozemo provesti pola zivota sa nekim, a opet, da ne znamo sve o toj osobi. Jer, uvek je postojalo vreme pre, a to vreme je ostavljala obavijeno velom tajni. Elem, ako znamo sve o nekom, sta ce nam ostati da istrazujemo? A misljenje da znamo bas sve o nekoj osobi, i nas um nam to i potvrdi, da je on/ona idealan za nas, ne moze nam doneti sigurnost. Sigurnost, oslonac, donosi samo saznanje ljubavi. Njeni casovi psihologije su napokon upakovani u toj glupoj, plavoj glavici, donoseci odgovore…….. Ovoga puta bez brzopletih zakljucaka, bez obuzdavanja svoje reakcije, smireno i razumno….
Posveceno Miri.
dusweet 