Daily Archives: 4 новембра, 2011

Kraj

Уобичајен

Bilo je vece. Dok se vracao sa posla, cuo je samo eho svojih koraka. Pogledao je plocnik mokar od kise i uzdahnuo duboko. Uskoro ce kuci, u njihov udoban stan. Morace da joj kaze istinu, koja ga muci vec nedeljama. Ne mogu dalje zajedno, pokusao je. Smisljao je reci, kako najbolje objasniti taj osecaj. Osecaj da ga ne voli, da boluje jer ga ne voli dovoljno. Preslisao je svaki njen postupak, neki su bili kontraverzni. Ne, ne moze vise da izdrzi. Nije mu razgovor potreban, siguran je u svoje zakljucke…. Pomisli, mozda bih mogao da je pitam, da porazgovaramo. Ali to bi samo produzilo nesto sto vec smatra mrtvim. Ne, ipak ne. Veceras je kraj.

Usao je tiho. Stajala je u predsoblju, kao da ga ceka. Da, i to mu je smetalo, gusilo ga. Sada je bio siguran u svoju odluku, ona ne voli, to je samo posesivnost. Pogleda je u oci i rece joj samo: „Dugo sam razmisljao, gotovo je.“  Ona sklopi oci na tren, obuce kaput, okrete se i na izlasku prosaputa: „Poslacu nekog po svoje stvari.“

Nije znao da li da se smeje ili da place. Sede na svoje omiljeno mesto u dnevnoj sobi i na stocicu ispred ugleda list hartije. Pisalo je: „Nocas me sakrij. Sakrij me u zagrljaju, ne zelim da iskusim nesigurnost. Sakrij me u osmehu, ne zelim da okusim tugu. Sakrij me u svojoj ljubavi, ne zelim dugu bez boja. U svojoj suzi, kad se skotrlja niz obraz. Znam, necu biti tu, osetila sam to sto dolazi. Ali ipak, sakrij me, od svega loseg u ovom grubom svetu.“ Ispod hartije je bila mala ikona, koju je odavno zeleo da kupi, ali je nije nalazio nigde. Shvatio je, ustao, potrcao napolje, ali ulica je bila prazna. I osetio tu suzu kako mu klizi niz obraz. Poznavala ga je…. mnogo bolje. Onako kako samo ljubav moze.

Sve-jedno-je

Уобичајен

Letnja kisa je upravo odjurila negde, u vazduhu je ostao miris svezine i svetlost jednog, pa drugog suncevog zraka. Izasla je napolje i bosa trcala po mokroj travi. Trcala i smejala se, bila je u tom trenutku odraz srece. Znala sam, nije srecna, hvata momente i zadrzava ih u srcu, da u tmurnim danima moze da ih pregleda ponovo. Kao da je i sada gledam, u beloj haljini, kao svetlost je igrala u zelenilu. Razmisljam, da li isto dozivljavamo ovaj trenutak, zazeleh da je pozovem i upitam. Ali, zasto da joj prekidam let, pa ja sam samo jos jedan… poeta, kome je filozofija bila prva zelja za studiranje, neostvarena… Ne koraca to dvoje zajedno bas najbolje. Zazmurih i duboko udahnuh vazduh da sacuvam njegovu svezinu za neke vrele dane.