Dok sedim i posmatram reku kako lagano protice, razmisljam kako se sve menja. Nijedan minut ovog naseg zivota se nece ponoviti. Lagan zubor vode me vodi u neko vreme, kada sam prolazila ovuda snenih ociju. Pozeleh iznenadnu srecu, kako dodje, tako i ode. Pozeleh da imam krila da poletim, leteh, ali me vetar nosio i gde ne htedoh. Sad samo sapat lisca kako pada, kazuje: „Kad sanjas, sanjaj zatvorenih ociju, da u svojim snovima ne ugledas nesto sto ce te uplasiti“.
Nesto sam mislila o ovoj nasoj zemlji, situaciji… Sta uopste i radim ovde? Jednom prilikom neko mi je rekao da i treba da odem, da neku tamo drugu zemlju volim vise no nasu. E, pa, nece biti. Ne moze se meriti osecaj zivota u domovini sa zivotom „tamo negde“. Tamo si uvek stranac, ma koliko prijatelja da imas. Stoji neka kost u grlu. Tesko je. I premda znam sve to, gledam ove nase „politicare“ kakvi su, neke „jake“ privatne firme kako iskoriscavaju ljude, neke „drzavne ustanove“ koje se guse u rascepu medju ljudima (ocenjuj sefe, smesicu se)….. Al’ od svega me najvise nervira kada u ruku uzmem novcanicu na kojoj pise da je stampana 2011. Mora da je papir veoma los, pa se cesto zamenjuju! Cela ova situacija lici na onaj osecaj kada vidite dugu tik ispred sebe i oslikava se kao da cete ubrzo proci ispod nje, ali koliko god isli, izmice. Pa ipak, dom je dom. A dom je ovde, u nasoj Pravoslavnoj Srbiji. Zemlji zelenih polja i reka koje jos uvek zubore, zemlji nasih predaka. I nije to zemlja tamo nekog politicara, to smo mi i nase Sveto nasledje.
dusweet 