Monthly Archives: октобар 2011

Istina

Уобичајен

Istina je samo jedna. Cinjenicno. Ako govorimo o nekom dogadjaju, cinjenice govore o tome kako se nesto desilo. Medjutim, tesko je sagledati realnost, ako ste akter u nekom dogadjaju, ako emotivno ucestvujete. Mozda zato svaka medalja ima dve strane.

„Kad bukne rat, prva pogine istina.“ Artur Ponsonbi

„Mnogo je lakše razabrati zabludu nego otkriti istinu. Zabluda leži na površini i s njom ćemo lako izaći nakraj. Istina počiva u dubini. Tragati za njom nije svačija stvar.“ J. W. Goethe
„Dok istina oblači cipelu, laž je već tri puta obišla globus.“ Mark Twain

„Svaku istinu ne možemo kazati, neku zbog samih sebe, neku zbog drugoga.“ Gracian y Morales Baltazar

„Lakše je istinu udariti po licu, nego pogledati je u lice.“ Gete

„Istine koje najmanje želimo čuti jesu one koje bi nam najviše koristile da ih znamo.“ Jean de La Bruyère

„Ko uvijek govori istinu, taj sebi može priuštiti loše pamćenje.“ Theodor Heuss

„Ljubi istinu, ali praštaj zabludu.“ Voltaire


Covek …. i zver

Уобичајен

Kazu da je jedina zivotinja koja ubija i kada nije gladna. Ali, da ispricam pricu koju sam cula. Negde, mislim u Indiji, dete je naslo malog napustenog tigrica. Oglasavao se iz visoke trave, majka mu je verovatno ubijena, ili uginula. Dete kao dete, srca punog saosecanja, poneo ga je u svoj dom. Rastao je tigric i pretvorio se iz umiljatog maceta u veliku zver. Ma koliko umiljatu, zver. Jedino sto mu je bilo na umu jeste kako da ode u divljinu, svoju slobodu. Kako razmisljao, tako i ucinio, lagano je odgurnuo visoku kapiju i odjurio. Borio se tamo, za svoju teritoriju, za hranu, i preziveo, kao jedan od najjacih. Jednog jutra zacuo je korake nekog malog zalutalog tigra, tek odvojenog od majke da nadje svoj svet. Ustao je, u trku ga zgrabio…. i rastrgnuo na komade. 😦

Svetlost nade

Уобичајен

Ne znam za ostale, ali meni pisanje predstavlja jedan vid rasterecenja. Kazem sta imam, napisem neku pricicu, vezanu za sebe ili druge, neku svoju misao, neki subjektivni dozivljaj. Ne pisem profesionalno, pisem emotivno. Pronasla sam svoju staru svesku sa nekim stihovima, koje pisah veoma, veoma davno. I samo jedno „zvrljanje“ o patnji, nadi i slobodi, veceras zelim da podelim sa vama.

 

Posmatram, evo ga jedan zrak svetlosti,

a na njemu prazna misao, sama.

Kao osuda, kao tama

ova misao svu svetlost slama.

 

Sta moze ovaj sam zrak svetlosti

u takvoj gustoj magli, neprozirnoj.

Kao sudbina, kao zla kob

ova magla zlatnoj svetlosti kopa grob.

 

Ko ce da pokusa da uhvati zrak svetlosti

i zarobi ga u kavez, zlatan?

Kao osudjenik, kao neko ko pati

ova svetlost ce samo nestati.

 

Oči

Уобичајен

Stajala je na setalistu, sama, zagledana u ledenu vodu reke. Vetar joj je mrsio kosu, lepio je za lice, prekrivao oci. Uzalud je pokusavala da skloni tu koprenu. Nije mogla ni sad, kao ni tada. Bio je isti ovakav vetrovit dan. Prisao joj je kao sudbina, kao neizbezno. Posle toliko vremena znala je sta ju je prikovalo za njega, te duboke setne oci coveka koji pati. Jedino sto je zelela, da ukloni patnju iz tog pogleda. Sa ove distance je uvidela koliko je pogresila. Postoje ljudi koji su toliko ogrezli u patnji, da su poceli da joj se raduju, na neki neshvatljiv nacin. Toliko ogrezli u patnji, da ne vide patnju drugih, ma da im je ispred ociju. Negde usput su izgubili sva saosecanja i osecanja, pogotovu ljubav. Takvom nije mogla pomoci, mogla je samo biti povredjena. I zivot ide dalje, pogledala je jos jednom tamni pogled u vodi, stavila kapu i nastavila dalje….

Suze i smeh

Уобичајен

Pitam se… Vrede li sve suze i smeh… Kao u pesmi… Kazu mi, uradih to i to i pokajah se, pogresih. Ja ne, ne kajem se. Naucila sam iz svega po nesto. Iz neceg sitnicu, iz drugog lekciju. Uradila svoj domaci zadatak. I ne, ne kajem se. Da mogu vratiti svo vreme svog zivota unazad, uradila bih opet isto. Ne mogu se sve moje srece i iskustva menjati ni za sta. Da je bilo drugacije, to ne bih bila ja. Proslost bi od mene napravila nekog drugog, zasto bi? A ova pesma, govori istinu…..

 

Cipele

Уобичајен

Ma, ne bih ja da sam u necijim drugim cipelama. Ma koliko privlacni i lepi izgledali neciji putevi, mozda samo izgledaju. Verovatno samo izgledaju. I sta bih radila tamo, u tudjim zivotima, ma koliko privlacno izgledali. Zadovoljna sam ovim mojim. Nikad crno beo, cak ni u snovima. Dolaze ljudi, prolaze, neki se zadrze, neki odu. Tu sam, stabilna kao kamen, nestalna kao vetar, zavisi kakva zora svane. Dosla je i ta noc, nastavljam svoj hod po mokrom pesku uz sum nemirnog mora, bosa. Tamo, na kamenoj gromadi na zavrsetku plaze stoje moje nove cipele. Moj zivot, moje nove cipelice, cipelice za hod po realnosti ovog sveta. Snove ostavljam, ponecu samo zelje.

Dusa severna

Уобичајен

Po ovom sumornom, oblacnom, maglovitom danu leprsam ulicom obucena u crno. Volim boje, dusa mi je u bojama, ali rekoh kad vec razmisljam o odlasku, crno mi izgleda nekako kao boja rastanaka. Samo crvena kapa na glavi, koju vetar uporno pokusava da oduva. Ali nije uspeo, odneo je samo moje misli, negde daleko, ili blizu, ko ce meriti vreme. Razmisljam da li je sve to bilo juce, ili pre nekoliko godina. Svejedno, osecaj mi je zastao u grlu, isti, i ostace tu, gorko sladak da me uvek podseti na kisne dane, srecne i tuzne.

Leprsam od mesta do mesta, tacno oznacenih na mapi mog uma. Mesta, koja su mi draga, na kojima sam se smejala i hodala isto tako, dok je u noci padala izmaglica. Crne oci me jos zaljubljeno posmatraju, prate svaki moj korak. A ja, da li cu odleprsati, volim nista drugo do slobode. Slobode u dvoje, ili slobode sama. Da rasirim krila i letim svoj let, tesko je pratiti me. I pesma, dusa severna.

Zadata reč

Уобичајен

  Svasta sam nesto u zivotu gresila. Gresila i kajala se. Svasta videla, vidim i sad, vidim nevidljivo, nekad sta je bilo, nekad sto ce doci. Previse napisala, previse izgovorila. Govorila, ono sto sam mislila. Obecavala, trudila se da ispunim obecanja. Ali jedno nikada nisam uradila. Nikada pogazila zadatu rec. To jeste nesto sto mi je sveto. U ovo danasnje tesko vreme, nikad covek ne zna kada ce pasti, a kada ustati. A cast ostaje, ostaje neukaljan obraz, ostajemo mi da zivimo sami sa sobom. Da mozemo uzdignute glave, bez stida, koracati dalje, bogati ili siromasni, mocni ili nemocni, srecni ili manje srecni, ali posteni… sebi i drugima.

Noz u ledja

Уобичајен

Svi imamo osobe koje su nam u zivotu bitne, neke manje neke vise, neke neophodne….. Takvima verujemo. Pa, tako i ja, verovala. Glupo, ali istinito, beskrajno verovala. Tako dodje i izdaja. Noz posred ledja, pored srca, taman toliko da ostanem u zivotu, e da li bih patila i vise. Ali, zanimljivo, to se nikad ne desava u momentima kada smo inace srecni i bez problema. Kao da cekaju da nam zivot postane haos, pa nas obore, jos i isutiraju ako mogu. Onda se sklone da ne gledaju posledice svojih dela. Ljudi, zovemo ih ljudima, zar ne? Prastam, ali tvrdim, izgubljeni su takvi, lutaju negde u svemiru nesrecni i sami. Zapravo oni i nisu svesni svoje nesrece, misleci da su sami sebi dovoljni…… Okrenuta ledjima, cekam noz… sledeci…