Beše dok smo još bili jedna država sa Crnom Gorom. Put putujem. Sedam u JAT-ov avion, u pomalo sumnjivom stanju. Nije od onih malih, što liče na stare poluzardjale autobuse, ali ipak nekako … Jeza. Posle višečasovnog čekanja na poletanje, krećemo za Beograd. Tako lepo doputujemo, kad ne lezi vraže, magla. Magla da se ne može videti ni gde je zemlja, a kamoli pista. Vraćaju nas na sledeći naš aerodrom, a sledeći na koji se moglo spustiti – Podgorica. Tako sedimo i cekamo… Sat, dva, tri…. Posle ovog trećeg, ja bih barem da zapalim cigaretu, da izadjem napolje. Ne moze. Ako izadjem to mi se računa kao mesto ulaska u zemlju, pa se snalazi kako ćeš od Podgorice nazad. Nekako ubedim kapetana da popušim cigaretu s njima, u kabini. Kao za inat, baterija u telefonu prazna. Pitam brata Srbina, mogu li da se poslužim njegovim telefonom, ne da. Pitam sledećeg, opet brat Srbin, kaže nema ni on baterije, a brbljao posle toga još pola sata. Ne znajući šta dalje, obratim se nekom strancu, na mom brljavom engleskom, i čovek mi dade telefon bez reči (ovo mi je već bila tema za razmišljanje, mi Srbi). Peti sat, šesti sat….. Javiše može da se krene. Letimo mi tako lepo, kad na Surčinu magla ista kao što je i bila. Kreće spuštanje. Prvi put bezuspešno, gledam kroz prozorče i vidim idemo pravo na livadu. Drugi put, žena do mene uzela brojanicu, počinje da plače i da se moli. Gledam je, smirujem i razmišljam, pa ako je sudjeno, sudjeno. Sletesmo. Samo zahvaljujući našim pilotima. Sad su valjda nabavili neku opremu, al ipak ja letim samo kada je summer time. 😉
сеп26
