Nema opravdanja, ne uvek

Уобичајен

Došla sam. Ne, zapravo sam se vratila. U neku pogrešnu zemlju u neko pogrešno vreme. Ma, kažem sebi, nije ovo moja zemlja, ovde žive neki čudni ljudi.  Poznavah ih, ne tako dobro, površno. Dapače, ima i onih koje sam znala u dušu, znala kako dišu. Od te dve grupe ljudi nadjoh šačicu. Hodala sam ulicama, nekad pustim, nekad bučnim. Ne, ja ne prepoznajem ovo mesto. Tamo gde je nekada bilo poštovanje, sada je zaziranje. Od lepih reči ostalo samo laskanje. Od druženja, iskorišćavanje. Od poslovne saradnje, gaženje. Gde god da sam došla, ne pripadam ovde, i drago mi je. Po prvi put shvatam tog starog cinika Diogena. Još u njegovo, nama daleko vreme išao sa upaljenom svećom, a bio dan, i to sunčan…. Trg prepun ljudi. Kada su ga pitali šta to radi, rekao je: „Tražim čoveka“.

Danas ja tražim. Ne osudjujem, samo posmatram, tugujem i tražim. Našla sam šačicu, i sakupljam još, kao bisere.


4 responses »

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s