Zaljubi se!

Уобичајен

Nekada ste bili zaljubljeni, makar u sebe? Barem u sebe.. Eh, sada, ako ste iz grupe „u sebe zaljubljeni“ nemojte se truditi da čitate (google prevodilac=more mrš). Ovi drugi, samo napred (ako niste u bedaku bićete).

Čitav spektar emocija, lavina neizrečenih reči koja hoce da proključa, ta zaljubljenost. Pogotovo kada znate da je bez svrhe i izgleda da postane realnost. Nemoguća. — Ooo neee, nije to ni zbog Pepeljuge, ni zbog gej parade, već naprosto ima pečat. Kao crveni na predmetima a/a, na ovom piše neće/biti.

Pišem zbog vas, ako se kad zateknete u tom suludom pokušaju ubedjivanja sebe da ste metnuli ružičaste djozluke, a hemija govori nešto sasvim drugo. Gluposti. Pišem zbog sebe. Da me ovaj tekst nekako ubedi kako razum može nadvladati svako osećanje. Aha(google prevodilac= o kukuvom letu).

Ma, kad ga vidim okrenem se oko kugle zemaljske i vratim na mesto pre nego što stigne da proglavi reč. Do dana današnjeg, a bilo ih je mnogo- tih dana, nisam uspela otvoreno da ga pogledam u oči. Dok mu se obraćam pričam sa zidovima, nameštajem, cigaretom, kućnim ljubimcima… Čudi me kako me još uvek nije proglasio za psihijatrijski slučaj No1. Sve nešto razmišljam proći će. Ima onaj slučaj sa kuglicama za koji svi znate. Na obe je pisalo proći će. E, pa ne prolazi. Prolaze samo godine. On stoji kako ga Bog napravi onako harizmatičnim i ne prolazi. Šta je ko ovde pogrešio, ne znam. Šta se dešava, takodje ne znam. Šta on misli još manje znam. U ovoj situaciji verovatno i ne misli. Doduše, retko kad i misli. Na koncu konca, glupi razmišljaju, pametni žive. Takvo vreme došlo. Želim vam da živite, samo pazite kad se zemlja okrene oko vas. Da osoba koja u tom momentu stoji pored ostane na nogama. Neka ravnoteža mora postojati. I tu bi bio kraj da taj google ne kaže da su „Leptirići u stomaku” lekoviti, jer deluju pozitivno na organizam. Potamaniću ih, nemam nameru da živim večno…

Gde je Beograd?

Уобичајен

Nisam nikada živela u Beogradu, nikada i ne bih. Da se razumemo, nisam marsovac, živela sam u mnogo većem gradu nego što je pomenuti. Živela i uživala. No, ne volim gužvu, ne volim sive zgrade bez balkona. Ono što nazivaju terasama je manje-više špajz na otvorenom. Nikada mi nije bilo jasno zašto prave tako male terase…. I ne volim ljude bez lica. Elem, da se vratim na temu.
Iz ugla jednog romantika, iz perspektive nekoga ko je mnogo toga video i nekoga ko je dušom i srcem u pravoslavnoj veri, naš beli grad je ispisao šta je imao pisati. Ja nastavljam, on je stao. Kao ostareli žigolo, prodao se za malo. Da ne kažem da nije trebao da se proda uopšte. Ima tome vremena, od kada je sve počelo, ne bih zalazila u detalje. Onog momenta kada je parada izobličenih, bolesnih i grehom obeleženih promarširala ovim gradom uz punu zaštitu, beli grad je pocrneo (malo objašnjenje- nije me briga za sve te šetače, neka žive kako god žele, dokle god ne im se ne daje nekakav lovorov venac na glavnim ulicama). Na njega je stavljena šapa pohlepe, bluda, gordosti, nemorala i ko zna čega još. Živi tu još mnogo poštenog naroda, ali se njihov glas slabo čuje. A naš veliki svetac je rekao, ako nisi glasan protiv, onda si za.
Moralne vrednosti su se pomešale. Bombardovani informacijama, malo po malo izgubili smo svest o ispravnom. Vremenom, došli smo do tačke kada svaku pojavu možemo dvojako objasniti i kao bezumni se hvatamo za laka rešenja, za laka objašnjenja bez svesti koliko štete nanosimo i sebi i pokolenjima.
Tako smo i stigli do ove zone sumraka u kojoj smo. Nekakav polu-pakao. Tako I Beograd. Siv I ponosan. Mrtav hladan.

Kako to tako….

Уобичајен

I tako i lako. Razmišljaj ti draga moja, govorim sebi u ogledalo. Nemam kome da kazem. Ma, imam, naravno, ali šta bi to pomoglo? Bolje je ogledalo, neće imati neprijatne komentare, neprimerene (meni) savete i verovatan pogled pun čudjenja. Da, sigurno začudjen, čiji god da je. I sama se čudim. Molila sam, preklinjala sebe, da se zaljubim. Prolazili, odlazili, zvali, molili, laskali, ništa. Sednem, pa se zapitam šta to škripi i gde. Naravno da ne mogu da se zaljubim. Kako neko može pokloniti nešto što je već dao. U pogrešnom trenutku. Pogrešnoj osobi. Na pogrešnom mestu. Zaljubljena i izbezumljena. Samo jedan poziv. Telefon je zvonio do kraja i jedva sam naterala sebe da se javim. Taj jedan poziv mi je okrenuo život upside-down i stoji tako… Ne samo dan, dva..  Stoji mesec, dva. U takvim situacijama iz kojih znam da bih izašla slomljena i jedva živa, reagujem… Bežanjem. Nisam ni znala da tako brzo mogu trčati. Gde god da stignem neću naći mir, ali biću korak dalje. Kukavički? Možda. Mudro? Možda. Ogledalo nema odgovor. Znam ko bi ga imao, ali taj neko me neće stići…..

Dan 84

Уобичајен

Da li sam to sanjala? Ili je čudna igra svetlosti i senke razobličila sva skrivena sećanja? Skrivena osećanja?

Dodje vreme kad nevinost mladih dana udahne život i oduzme ga. Kao krug. A svaki krug se mora zatvoriti, ako ne danas, onda za deset godina, ili više. Zgaženi će zgaziti, pobednici izgubiti, izgubljeni shvatiti. 

Pravog puta nema, kao ni tačnog odgovora. Svaki je pogrešan u nekom segmentu. Samo su odluke prave ili pogrešne. Jedan tako sitan korak od kog sve zavisi. 

Čudni putevi

Уобичајен

Posmatrao sam ih. Njen osmeh i iskre u očima. Njegova glava blago nagnuta ka njoj i ruka koja joj povremeno dodiruje rame.

Njegov nemir, nervozan hod i ponovno vraćanje da joj još nešto kaže, da je blago pomiluje o kosi.

Njene blago razdvojene usne, uzvraćen dodir. Imao sam utisak da gleda kroz nas, da vidi samo njega.

Tako isključivi, jedno drugom dovoljni i isto toliko uplašeni.

Razišli se. Nisam ih shvatao. Da li su bili previše slični da u onom drugom nisu mogli pronaći nikakvu novu sreću, ili toliko različiti da su se mimoišli u uzaludnim pokušajima?

Želja

Уобичајен

Tek pustim korak, zaboravim, zaplivam mirnom vodom Života, kad mi zasija ponovo ta zvezda koju sam ušuškala iza oblaka. Onakva kakvu ima svako od nas, mislim. Ona koju nismo birali, a koja nam je došla i zasijala da se vise ne ugasi dokle god smo tu. Prokleti da je gledamo, a da je nikada ne dohvatimo… željeni i željni.. Žedni njene ljubavi.

Србија данас, део први

Уобичајен

Прво, не бих да делујем негативно. Критикујем кад приметим да нешто не ваља у циљу поправљања истог. 

Обратите пажњу на правопис, поготову ако покушавате да пишете песме или прозу на фејсбуку чувеном. Људи не читају само шта сте то рекли, већ и начин на који говорите или пишете. Може то бити једна предивна мисао, али са ја би(х) и немогу или не ћу губи сваку драж.

Елем оно о чему сам хтела писати јесу услови у којима држава „држи“ народ. Личи мало на некакав тор за животиње кад тако кажем, али реалност је таква каква је.

Регионални пут којим пролазим сваки дан је уништен, толико да се више и не да закрпити. Постоји стварна опасност од угрожавања људи и имовине, како то Закон каже, али ко мари.

Пошиљку коју сам требала примити преко Постекспреса нису ми доставили, натераше ме да идем у пошту. Занимљива је порука коју сам добила на мобилни при подизању исте, а то је да ме обавештавају да имам пакет који треба подићи, јер је достављање покушано безуспешно на кућној адреси. Чиста лаж. Државна фирма. Објашњење које сам добила је следеће -Свашта, па наравно да ће на пошиљци писати „данас за сутра“, неће ваљда писати „данас за прекосутра“. Кажем државна фирма. И ова. И она која одржава путеве. Има тога још много за причу…… Али, највише ме погодило нешто треће. При покушају слања пакета на Косово, од једне курирске службе сам добила одговор да то не раде, да носе само у неке делове и то под пратњом. Дакле нема нормалне размене добара, писама итд. Жао ми људи тамо. Наручили нешто из своје државе, у овом случају обичан безвезни телефон и не могу га добити. Нешто големо не ваља, али знамо ми то одавно. Само чекамо признање. Поента свега јесте апел да нас третирају као људе. Да Заштитник грађана ради свој посао. Да престану више третирати народ као овце. Како један блогер давно рече… Оне за шишање. На Фарми. На концу конца треба размислити о оној Светоотачкој која каже да што ти је већа власт дата, више ћеш и одговарати. Само, у тој игри игра и савест и свест. А цртани филм са оном чувеном „неправда па то ти је“ је давно престао да се емитује.

Пс

Није све у новцу, има нешто и у моралу.

Сузе за свет

Уобичајен

Старца је посетио и један човек желећи да са њим разговара о проблемима везаним за његову децу. Неправедно се жалио да деца непоштено поступају према њему. Старац је покушавао да га увери како проблем треба да размотри са духовне тачке гледишта:
„Теби ће користити уколико буду неправедно поступали према теби, јер ћеш зато после смрти бити награђен.“
Човек је на то рекао:
„Оче, ја не верујем да пакао, рај и живот после смрти уопште постоје. Једино верујем у постојање неке надприродне силе.“
Старац му је са осмехом одговорио:
„Добро, и то је боље него ништа. Уколико Христос и живот после смрти не постоје, зар ти мислиш да су луди сви ови монаси и монахиње који су се одрекли света и живе на усамљеним местима? Осим тога, и пакао и рај постоје. Наша душа доживљава и једно и друго јер су то духовна стања, а не нека места на којима пламти ватра или певају птице. Даћу ти један пример.
Претпоставимо да спаваш и сањаш да се спремаш да нешто украдеш.Одједном, у твоју душу се увлачи страх јер мислиш да би неко могао да те види. И заиста, људи су те видели и покушавају да те ухвате. Почињеш да бежиш јер страхујеш да би могао бити ухваћен и погубљен. Такве помисли изазивају осећања патње и стрепње. Твоја душа испуњена је очајањем, разочарењем и страхом због онога што би ти се могло догодити. У сну почињеш да се знојиш и да се преврћеш по кревету, а онда се сасвим изненада будиш. Схваташ да је то био само ружан сан, ноћна мора и постепено се смирујеш. Оно што је твоја душа доживљавала током тих неколико тренутака био је пакао, односно доживљај душевног мучења. Твоја душа је била обузета страхом, ужасом, патњом,стрепњом, очајањем и разочарењем.
Пакао није место на којем се душе кувају у котловима него стање у којем ће се душа наћи након што напусти тело. Тада ћеш схватити истину и патићеш јер ниси поверовао Христу и Његовој проповеди о животу после смрти. Душа ће тада бити далеко свеснија кривице због својих поступака и доживљаваће непријатна осећања страха, ужаса, стрепње, очајања итд.
Исто се може применити и на рај. Замисли да имаш сина којега много волиш и да је он током многих година радио на бродовима. Док спаваш, сањаш да се твој син вратио. Дубоко си дирнут и испуњен неизмерном радошћу. Трчиш према њему, грлиш га и љубиш. И док је твоје срце преплављено срећом, изненада се будиш и схваташ да је то био само сан. Разочаран си и враћаш се у стварност. Твоја душа је на неколико тренутака осећала укус раја, односно, била је испуњена радошћу и љубављу.
Дајући ти ова два примера, желим да ти покажем да постоје и пакао и рај. Ми их можемо делимично доживети још у овом животу, али ћемо их потпуно и целовито осетити тек након смрти. слична стања постоје у нашој души, зависно од њене природе. Уколико душа има нечисту савест и ако је обузета страхом, ужасом, стрепњом, очајањем, љубомором или клеветом она псотаје обитавалиште пакла. Међутим, ако душа осећа љубав, радост, доброту, наду, веру умереност и смирење, онда постаје обитавалиште раја.“

Starac_Pajisije_AKO_TI_OVDE_NA_ZEMLJI_IDE_PREVIE_DOBRO Из књиге Сузе за свет – Савремени светогорски старци
+ Старац Пајсије+

Kad laž režira, a istina odigra ulogu

Уобичајен

Laz kratke noge ima. To znači da ne može daleko stići? … O ..oo. Ne bih rekla. Nekako mi iz ovog ugla izgleda da mnogo brže trči nego istina. Dodje i istina na svoje mesto, ali dotle je laž već odigrala svoju perverznu ulogu. Nekad čak i nije u pitanju laž, već pogrešna opservacija. Manje strašno, efekat isti.

Nekoliko dana uzastopno su mi pričali kako je cvet u vrtu žute boje. Nisam imala volje da proveravam. Elem, posle izvesnog vremena nateram sebe da pogledam i imam šta videti. Nije bio žut, već beo. Ama čak ni svetlo žut. Jednostavno beo da belji ne može biti. Nekako nedugo potom stigoše gosti, i žene kao žene počeše pričati o cveću. Posle par pića mi rekoše da odem i naberem nekoliko onih divnih žutih cvetova da pokažem ljudima. Odem tako lagano i poberem pola onog  BELOG cveća i donesem. Gledaju me u čudu i verovatno se pitajući u sebi da li sam malo više popila ili sam blesava, kulturno izjaviše da sam donela pogrešnu biljku. Uhvatim za ruke ŽUTE članove moje porodice i odvedem ih do mesta gde su cvetići rasli. I znate šta su mi rekli?

– Pobogu zašto nisi ostavila nijednu onu divnu ružicu u vrtu, sve je ostalo tako bezbojno belo.

Mislite da je neko poverovao da nisam unistila vrtić, uprkos mojih stotinu potrošenih reči? Posumnjali možda, poverovali ne. Ovog puta je istina imala kratke noge. Sledećeg? Ne znam. Možda žuto postane crveno. Ili crveno-plavo…. Možda plavo sa žutim tufnicama, da ne kažem zvezdicama? Svejedno. Ljudi će ostati isti, a i dvorište- ma kako „našminkano“ bilo.

Nije do okolnosti… DO NAS JE

Уобичајен

Moglo je bolje…… Uvek je moglo biti više sunca onda kad prija, više kiše kad donosi smirenje svojim ravnomernim šumećim odjekom što podseća na dečije nogice dok tapkaju po toplim letnjim baricama. Snega, dok bezglasno kroji beli prekrivač svojim zvezdicama od sjajnih suza andjela. Vetra, dok mrsi kosu dragog pod sanjivim pogledom devojke. Moglo je…… Da nam samo sunce nije bilo pretoplo, kiša dosadna, sneg hladan, a vetar prejak. O da, moglo je.